Bratstvo

__- 2105

Утицај Византије на двор, преноси се из двора, преко простагми (поботеује), обичних царских писама и хрисовуља (уробббооЛос Хбуос) свечаних писама са златним печатом на пронијаре, стратиоте, каваларије, севасте; на силну (доусло) и великоимениту (ргухАфуоне:) властелу (408) српску и заробљене париће (ларокос) и параспоре (порастотоу). Отуда добива наредбе царска стража, како се онда звала, даконство (ф9лж<е тбожојшуђ) или парамун (персаноућ); отуда добива наредбе царско бродовље: катрга (халеруоу). и корабл (хасеиоу) Трговина је зашла у суседне земље. поготово у Византију. За реч, вашар важи грчка реч (пеутуори), панађур; за новац: (опертороу) перпер. Исто тако грчког порекла су речи за ознаку мере: мат (бео), литра (Атос), аксађа (26жи0у), крина (хебус).

Страни путописци, пролазећи кроз Србију, нашли су и забележили да у државној служби има много Грка. Грци су били нарочито привилегисани за владе Стефана Дечанског, који је, ожењен Гркињом, дозволио да му буду први доглавници на двору. Ради тога српска властела, увређена ваљда, повела је, најпре потајну, а после, отворену борбу против Дечанског. За ту акцију био је добивен и Душан, син Дечанског. Али, мада је Душан био у то време загрејан гркофоб, он ће после, када је ступио на престо, исто онако као и отац му, окупити на двору велик број Грка, и у извесним моментима повераваће им врло деликатне и поверљиве улоге. Помоћу њиховом, Душан је успео да реши онај велики проблем, који његови претходници поред најбоље воље нису могли да реше услед унутрашњих, често наследних, трзавица, проблем централистичког државног принципа. И, када је Србија, проширивши границе, имитовала Византију и у томе погледу, Душан је с пуним правом могао помишљати на царску круну; могао је мирне душе, поред Срба, да се назове и царем Грка; могао је слободно поћи на Цариград и, његова жеља да Србија замени Византију, није била жеља само амбициозног владара, него се та жеља јавља као природан резултат нових прилика на Бал= кану — односа Србије према Византији.

Византија, у доба цара Душана, преживљује кулминациону тачку културног и државног развитка, и прелази у стадиј опадања. Срби су, међутим, већ ударили солидне темеље младој држави својој, апсорбовали су нагло све културне тековине, које затичу у Византији, и они ће, као свеж и здрав народ, по закону наслеђивања држава, бити означене за заменике. Србија би, по природном праву, заиста и заменила Ви-

зантију, да се у то доба није појавио на Балкану један агре-

сиван и фанатично империјалистички расположен народ који је за кратко разорио оболеле зидине Цариграда и напао (Ср= бију у моменту, када је тамо, после Душанове смрти, беснео