Bratstvo
__ 210
или бедренице, од тесане сиге (туфа), а довратници, надврат-
ник и праг од црнога мермера. Покрај олтара су два парак-
лиса; у једноме је проскомидија; а у другоме се је негда служила литурђија. И у препрати на лијевој страни има један параклис, који сада служи за ризницу црквенијех утвари, које су отете од пљачке, огња и сабље турске.
Црква је живописана. Живопис је из друге половине 16-га вијека познате светогорске школе. Први и старији живопис пропао је, јер су Турци неколико пута манастир пљачкали и запаљивали. Главни је хтитор садашњему живопису: Кнез Вукић из Мораче, који је живописан цјелокуп на зиду с десне стране врата у предњем дијелу цркве.
Велики кнез Стефан, оснивач манастира, сахрањен је у истој цркви. Гробница му је на десној страни покрај зида по дно предњега дијела цркве. Њу покрива један велики мраморни камен исјечен из једнога комада у обличју гроба.
Зграде су манастирске и ћелије калуђерске из новијега доба грађене и дограђиване у неколико пута од игумана и и калуђера без икаква укуса и“-архитектуре. Од зграда из Немањића доба остале су у основу само: трпезарија и кухиња на сводовима, које Турци нијесу могли да до дна сруше, и које су поновљене 1578. год.
У манастирској огради има и једна. мала црква с јужне стране велике цркве. По спољашњем обличју наличнија је на кућу, него на цркву. У натпису, који се находи унутра више црквенијех врата, спомиње се, да је сазидана онда, кад је одлучено, да се зида велика црква. да сеу њој служи литурђија, док не буде готова велика црква.
Црква је живописана, као и велика црква.
На зиду иза црквенијех врата унутра исписана хрисовуља, коју је велики кнез Стефан дао Морачи, и у којој се између осталога набрајају: земље, ливаде, планине и рибњаци, које је приложио тој својој задужбини.
Одмах иза зида манастирске ограде извире из једне греде доста јак поток, и пада под манастиром у ријеку Морачу са висине готово 100: м.
Приповиједа се, кад су Турци први пут продрли у Морачу и опљачкали је, скинувши и оловни покров с цркве у очи одласка из манастира, препадну се обноћ од нечега, и појуре к водопаду, с којега попадају у дубљину Мораче, те се поломе и у њој утопе. И од тада се прозове то мјесто: Светигора.“
Нићифор Дучић.
г
ое55 о
ж Уредник није унио стручни материјал) који је објављен у »УКњи= жевним радовима« књ. 2. Београд 1892.