Bratstvo

постао пленом грабљивих штица и паса, колико стога што је

остати несахрањен била велика срамота. Шророци на много ме-

ста у својим списима наговештавају и предсказују трешниима (непокопавање у земљу као највећу казну Божију за тетке грехе и преступе. Тако пророк Јеремија пријети: »ЈЊу-

том ће смрћу шомрети, не ће бити оплакани, нити ће бити по-

требени, биће гној на земљи, и од мача и од глади ивгинуће и мртва ће телеса њихова бити храна птицама небеским н зве, рима земаљским«, (Јер. 16, 4). >

0 покопавању мртвих у земљу као начину сахране код Јевреја сведоче нам, најпосле, многа места Ст, Завјета, која говоре о гробницама и пробљима. Јевреји су много пажње обраћали на уређивање гробова и гробаља. Гробови су били изван града у пољима: у граду су могли бити покопани једино цареви и пророци. За. пробове су обично биране пећине или шшиг ље, настале природно или вештачки, ископане, изидане или усечене у стијену, најрадије у овновитом крају под (дрвећем и у вртавима па и на брежуљцима. Цареви и великаши, па и иоле имућније породице, имађаху своје породичне гробнице. Последња жеља Израшљћана, који умиру далеко од домовине, бијаше да се шокопају и отпочину у својој домовини. Дирљиве су у том погледу речи старога Јожова, упућене сину Јосифу: » Ако сам нашао милости пред тобом, учини ми милост и веру, немој ме погрепсти у Мисиру, него нека лежим код отаца овојих ; и ти ме дднеси из Мисира и погреби ме у гробу њихову“. (1. Моје, 47, 29—80). : -

Већ у најстарије доба спомињу се и споменици, истина, прости и једноставни, али касније наилазимо и на уметничке пробне споменике, Великим људима у историји одужити се, исказати им благодарност и поштовање потомака најбоље (се могло на, тај) начин да. им се обнове и украсе гробови и подитну дивни споменици. -

(И тако се из свега. досадањег разлагања јасно види, да је обичан начин сахране код Јевреја био покопавање у земљу. они су на тај гачин сачували један обичај, који је био у почетку код свију културих народа,

Међутим, ни спаљивање није било непознато Јеврејима, акти је ово било код њих нешто одвратно и сматрало се повређивањем мртвих, — Опаљивање мртвих вршили су Јевреји ианимно, само у ивванредним приликама, у случају крајње невоље, као у време рата; али се и у том случају касније кости спаљених покопавају у земљу ; или приликом куте да се лакте спречи вараза.

(Осим тога, спаљивање је било уобичајено као шооштраваг ње смртне казне кол тежих преступа, Тако: »ко би узео жену