Bratstvo

= =

тој традицији, у главном, оснива се и данашње становиште хришћанске прве, да мртве треба покопавати у земљу, а не спаљивати.. “ -

Имајући на уму ријечи Божије: »Са знојем лица свога јешћеш хљеб, докле се не вратиш уземљу од које си узет, јер си прах и у прах ћеш се вратити« (1 Моје., 8, 19), сви су стари народи своје мртве покопавали у земљу. Тај на чин сахране најбоље се очувао код Јевреја. Јевреји су, по казивању (Св, Писма, авоје мртве од увек сахрањивали покопа вањем у земљу и тако враћали опет земљи оно, што је од ње било узето. Тако је било у патријархално доба, а тако и после..

_ Аврам је своју жену Сару сахранио »у пећини на њиви: Макшели трема Мамрији«: исто су тако и њега сахранили ту синови му Исак и Ивмаил, а Исака опет његови синови, Исав и Јаков. Последња жеља Јаковљева, коју је пред смрт рекао овог јим синовима, била је да га сахране код отаца његових »у пећини која је на њиви Макпелској према Мамрији у земљи Хананској«, што су послушни му синови и учинили. | -

Шокошавањем у вемљу сахрањивани су и остали Јевреји. Тако су покопани у земљу Јосиф, Марија сестра Мојсијева, Арон, Исус Навин, Самуило, цар Саул и синови му, Давид, Соломон и други многи, о чијој се сахрани говори у От. Завјету. Тако су се сахрањивали мртви код Јевреја увек, јер! је тај начин сахране био санкционисан и Мојсијевим законом (5 Моје. 21. 28), — Овоје мртве покопавали су Јевреји у земљу. и после. вавилонског ропства, Кратко речено, покопавање. у. земљу био је у реловним приликама једини начин сахране код Јевреја. Ни Талмуд не спомиње спаљивање лешева као начин сахра= њивања мртвих. Ово нам даје оправдана равлога закључити, да је и касније код Јевреја био једини начин сахрањивања лтокопавање у земљу. А како су они били и остали веома вјерни својој традицији, посве је ситурно да није никад друкчије ни било. 5

ј 2: 1

На покопавање у земљу као начин сахране код Јевреја, упућују нас и њихови обичаји и погребне церемоније.

(Овоје родитеље сплакали и сахранити у земљу била је света дужност синовска; кад нема њих, то је била дужност родбине и пријатеља, а ученика према свом учитељу: Странца, туђина, сахранити сматрало се нарочито добрим делом и великим милосрђем, и у већим градовима постојала су нарочита, гробља за странце. Па и убијене непријатеље и смакнуте злочинце била је дужнсст пре заласка сунца сахранити и у зе. мљу покопајти. с

Ничета се Јевреј није више плашио него да остане нег сахрањен, непокошајн, и то не толико стога што би несахрањен _