Bratstvo

__ 82 _—

траже да виде мирнодопско јунаштво, које нимало није мање славно од ратног јунаштва. Кад нађу оно што траже они се узвијају Свевишњем с молитвом, да благослови народ њихов, и Краља, негдашњег сапаћеника њиховог на овој планини кроз 800 дана и 800 ноћи. Али кад уместо тога сагледају оно што не личи на њих, што не одговара жртви њиховој, и што не весели душе њихове, они уздижу погледе Вечном Судијии вапију за правду.

Неразумно је и за тренут помислити да су мртви, нарочито овакви мртви, завршили утицај свој у свету онога часа када су се душом разлучили од тела. Такав назор приличио би пре товним овновима кајмакчаланским него ли разумним људима, а најмање хришћанима. Душе ове наше браће продужују да играју велику улогу у животу свога народа, чак и већу од многих оних који су још у телу и само телом живе. Може то народ и превидети и заборавити, али на своју горку штету. Дај Боже да никад не превиди и никад не заборави. Јер дуг којим су они задужили свој народ, положивши животе своје, мора се отплаћивати. Не отплаћује ли се тај морални дуг, он не опада него расте; расте све дотле докле народ не банкротира и не пропадне.

Истина, они нису нарочито желели да оставе кости на овој плавини, за чије име нису ни знали док су мирно орали своја поља по селима својим или радили своје занате по градовима. Они су убијени на овом месту окренути лицем ка својој земљи а не ка туђој. Кам да нису убијени! Кам да није било оног страховитог рата уопште! Човека језа подилази и од помисли да у овом нашем кратком животу, где је смрт тако и тако неизбежна, човек убија човека! Но зар се то није догађало и не догађа због тога што људи заборавивши Бога почну обожавати себе и своје направе и ценити ствари више него човека, брата свога, слику Божију на земљи» Када дође једно европско поколење, разумније и поштеније од садашњег, што није тешко, тада ће неки даљи историчар почињати историју нашег времена овим речима:

— У двадесетом веку људи су знали да лете у ваздуху, да плове испод мора, да се возе кроз планине, да разговарају с континента на континенат. Као негда на легендарном но пропалом Атлантику. Али су били робови индустрије и машине, својих направа. Вештина њихова била је прометејска али човечност њихова лилипутска. Неки народи индустријски изра-

а