Bratstvo

=

једно, наиме несрећа«. Шта више није налазио ништа ни изнад земље: »небо је празно«, тврдио је. Био је арелигиозан. Није осећао ни светло Пушкиново »блаженство вере« нити ону узрујаност »богоискатељства«, која је у његово доба била толико јака код руске интелигенције. За њега Бог није био неоспоран податак (Еп5 геаПазтшт) ни неодложан задатак, који пре свега и пошто пото има да се реши. Зато је изазвао негодовање критичара Белинског: »нисмо још решили питање о Божјем постојању, а ви већ хоћете да једетеј« Сматрао је да »свака се молитва своди на следеће: велики Боже, учини да не би два пута два било четири«. И сумњао је да би то било остварљиво. Питање о људском удесу после смрти није решавао у смислу хришћанске формуле васкрснућа нити чак у смислу паганске формуле бесмртности, него у смислу нихилистичке формуле уништења. Зато приликом Жоржа-Сандове смрти пише Флоберу: »Какав је то био ваљан човек и колико дивна жена! Сада је све оно тамо, у ужасној јами, неситој, немој и глупој.« Додуше понекад не задовољава се формулом уништења и покушава прозрети овострани живот. Али када се у својој фантастичкој приповетци „Авет“ обраћа својој таЈанственој повампиреној сапутници са речима: „преклињем те у Божје име“, она му одговара у недоумици: „шта кажешр Не разумем“. Крај света Тургењев слика као »таму, вечиту таму«.

На тај начин негативну страну његове филозофије сачињава велико разочарање у свима земаљским и натприродним вредностима. Порицао је све ове вредности са великом одлучношћу те је једна духовита дама рекла њему да је не само његов Базаров нихилиста, него и он сам.

Али она се варала. Тургењевљев нихилизам био је само делимичан. Било је и позитивних мотива у његовој филозофији.

У метафизици гајио је култ лепоте. »Лепота је једина бесмртна ствар«, пише госпођи Виардо, којој је био одан читав живот, јер ова узгред речено, прилично ружна жена привлачила га је пре свега као талентована уметница, чије певање надахнуло је једну његову »песму у прози«: »Устани! ево те, откривена је тајна, тајна песништва, живота, љубави! ево ње, бесмртности! Нема и не треба друге бесмртностиј« И у приповетци »Несрећница« Тургењев тврди да је »душа, у којој силази лепота, одмах препуњена слатким ужасом усхићења«. Као и Шопенхауер, сматра да од свих врста уметности музика