Bratstvo

—_ 18 ——

без религиозности“ (Мазстпстоп у опроштајној адреси. Каштег, Пје Мегеттојеп Згаајеп уоп Могдатемка [, 3). Умни француски писац Мопгезашеш говорећи о значају моралнорелигиозних осећања оних који држе власт људског друштва, вели: „Владар који је замрвио на религију, али се је још боји, налик је на ланпем привезану звер која није у стању да шкоди. Али ако је си бев сваке религије, онда је он крвожедна. неман, чија тиранија не познаје других граница до самовоље својих страсти" (Езртћ дез 1015 ХХЛТУ, 23). То потврђује историја. Довољно се опоменути Нерона, Калигуле, Јулијава Апостате, Ц. Борџије и сл. управљача. Познавајући значај религије за одржавање морала и друштвених заједница римљанин Цицерон говори: „Ја сумњам да би и даље постојала верност и поверење, људско друштво и праведност, та уопће најистакнутија крепост, ако не буде више владало поштовање према Богу“ (Ре пашта деогшт |, 2, 4). Слично томе тврди Волтер: „Свуда где постоји државни живот, потребна је религија“ (Ттанб де Ја 1оЈегапсе, сћ. 20). А св. Августин вели: „Што су друго краљевства (бев праведности него велике равбојничке банде" (Ре ступаје Ре 4, 4). Историја нам показује да су религија и морал основа сваке позитивне људске заједнице, а с тим такође и ослонац државе. Од коликог је само значаја, што религија поштује и држи као свето свачије право, што уздиже достојанство човека и цени духовне вредности. У томе је њена велика животна снага. А тиме што заклетвом посвећује дате обавезе, она упућује на међусобно поверење и узајамност, учвршћује заједницу. „Религија одгаја човека за праву и непатворену хуманитарност, омогућујући му да спознавши Бога и самога себе право упозна. Она му на тај начин пружа, потребне услове за развитак у смеру племенитог човештва“ (Не псег, Аројоје Чез СКазбелншт5 Г, 5, 567). Стога. није ретко у историји човечанства нити је то случајна. појава да се у временима опадања вере и морала заједно с тим распадају и државне заједнице и културне установе, наступа економско ссиромашење, губи животна оријентација и опадају све животне снате. За пример су у томе прошлост м судбина нареда Старога Овета посебно Асираша и Вавилоњана, па Грка и Римљана, код којих је са опадањем религиозности и морала следовало слабљење друштвеног и државног поретка и напослетку коначна пропаст њихових држава.

Није од малог значаја религија и за науку и обуку. Човек највећи део свога знања прима на гору. Релитија доприноси науци већ по томе што тежи да одухови живот, уздигне морално настројење и потстакне мисаоност. Манастири и епископије су крез историју векова били средишта, просвећивањљ и рада на књизи. Не само у Старом и Средњем веку, него н у

пи