Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj
Његово Величанство бризну у плач као нејако дете.
— Господе, зар од толике моје деце неће ни једно да буде вођ слепоме оцу свомер...
У томе тренутку ив најмрачнијег угла женске припрате изађе једно девојче, и притрча те подиже краља са земље.
— Опрости ми, светли родитељу —- рече Душица, јер то беше она — ја бих ти притрчала у помоћ како те сви оставише, али се бојах твоје српбе, јер ја не могу преживети ако ми још једанпут рекнеш да сам твоје неваљало дете, да сам увода твојега крвника Душана који оцу о глави ради. Ох, слатки оче, шта смо ти ја и Душан учинили7р Зашто волиш више Синишу и Теодору него нас2 Зар ми нисмо тако исто твоја деца 2
Свака реч коју је Душица изговарада, вабадала се као оштар нож у измучено срце јаднога старца. Он загрли једино дете, које му Бог остави, па га је грчевито љубио по коси, по челу, љубио му је обе руке, а од јецања само се ове речи могаху разабрати : |
— Опрости... опрости ми, дете моје... у мене беше и душа ослепела !
— Тешко нама свима, родитељу мој — јецала је и Душица — јер си у том слепилу од најпослушнијега и најбољег сина начинио дивљу звер, а нашега најбољег пријатеља пустио си да вргну на ужасне муке!...
— Отац Андоније! — закрча потмуло у краљевим прсима, и обе му руке клонушв као одсечене низ тело — Бог им судио шта учинише од Божјега праведника 2 Је ли јоште жив, Душице моја 2
— Кив је... али како... све су му кости вдролљене у иверје! — рече девојче и покри лице рукама.
Дечански се наједанпут исправи. Израв очајања на његову лицу уступи место изразу чврсте воље.
— Води ме, дете моје. Да видимо јесам ли ја краљ у мојој вемљи, или је моја жена овде господар !
И краљ Дечански изиђе из дрквице сасвим друкчији него што беше у њу ушао и, осдањајући се на раме своје кћери, оде достојанственим кораком да докаже да је он још краљ...
ж ж ж
111
но Пад вага пи виИ
»
ia
ЛИ Le ala kJ
а |