Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Сви великаши похиташе у велику дворницу, а краљица полако за њима лукаво смешећи се.

Уз пут јој приђе краљевски грхидијек Марин Баранин, па, поклонивши се дубоко, прошапута :

— Нека се чува високо ти краљевство. Краљевка је Душица опет у милести !

— А! — рече краљица зачуђено, па коракнувши мало даље у ћутању, рече, тако исто полако:

— Марине, ако би дошла каква књига од Душана, која би се трудила да ублажи оца, ти знаш како је ваља прочитати, а тако исте и како ваља Душану писати гко затреба.

— Алп, светла круно, ако Његово Величанство ухвати да сам јаг...

— Ти си будала, Краљ је слеп, а на целом двору нема никога који уме читати и писати осим тебе и мене !

У том стигоше у велику дворницу.

Дечанеки већ беше на престолу, с круном на глави и скиптром у руди, а огрнут порфиром вледалачком.

Лево до самога престола сеђаше краљевна Душица.

Десно беше празно место за краљицу, које она и заузе трудећи се да ни знаком не покаже чуђење, које се свима осталима на лицу могло прочитати, јер цела је властела знала, да краљ неће да чује за своју ћерку Душицу, а сед она нгједанпут оцу уз колено...

Пошто се искупш цело веће, отпоче краљ

— Благородна господо кнезови п властели, велшки Ti мали, Ово није време за дуга већања. Ја сам вас само зато саввао да вам кажем, како ми се и по други пут јавио анђео Божји на сну. Као што ми први пут створи телесне очи, које беху покривеке вечитим мражком, те почех одмох барем Haзирати светлост белог дана, тако је милсст Божја сада узинила, те у мојој души почиње свитати. У првом свитању чини ми се да сам ја навише крив што су се земле престола, нашега поделиле у два непријатељска стана, чини ми (о да овога тренутка, не би мој син Душан , као мој непријатељ, са силном војском опколио дом краљевства ми, да сам ја мало више слушао своје срце, него своју стару увнурену памет

114