Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj
Овде наједанпут умуче млади краљ.
( бедема у Породимљи затрешташе трубе и фанфари.
— Да л добро чујемг — рече Душан радосно и скочи на ноге,
— Допста, — рече кнез Прибац — стари краљ нам шаље поклисара !
— Ако у Породимљи нису заборавили све ратне обичаје рече Вукашин — од како је високо ти краљевство оставило њене куле и дворове, онда запета стари краљ као да се предомислио, кад су му казали колика је војска око Породимље, па хоће да преговара с „бунтовницима “ !
— Вукашине — рече Душан оштрије — ово није тренутак за шалу. Камо та лепа срећа да се ово све прође без проливања крви братске. Потеци, Палмане, те пристојно дочекај поклисара краљевског и доведи га амо.
Палман скочи на коња, па е неколико својих оклопника, у највећем трку оде пред спољашњу капију Породимље.
Душан је у великом узбуђењу ходао горе-доле по шатору, не говорећи ни с ким ни речи.
Кнезови, војводе и сва млада властела повуче се у присенак, пи наста шушкање и шапутање међу њима.
— Овоништа, не ваља господо— шапуташе Вукашин ако се отац и син помире, тешко нама који смо га на зло „наговорили“. Не само да нам стари краљ неће никад опростити, него се бојим да нассе и млади краљ нестане одрицати !
— Богме ако ви из Рашке морате трпети да се с вама
Душан игра као с луткама, ми не морамо ! — рече Станац Војисалшћ. = Тако је богме ! — прихватише сви босански властели.
— Па да видите — рече Грубе Бистетић — нисмо ни ми Которани пали на главу да толико месепи времена иштетимо улудо. Ко се мислио мирити, није требао да савива војску !
— Тако је! — прихвати. цела приморска властела готово на глас, тако, да би их и Душан чуо, да је мање био занет својим мислима.
— Само никакав преухитрен корак од наше стране утишкавао је опет Вукашин — да видимо шта вели краљев поклисар. Лако ћемо му наћи вакачку. А кад једном уђемо
125