Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Ма колико да бих желео, светла круно, да одбраним високога ти родитеља, ни ја то не могу учинити, јер је на жалост све онако како је рекао војвода Вукашин. Али опет зато, обожавани наш јуначе и мудри млади краљу, ја сам ти од свега срца захвалан што ниси одмах примио круну, коју ти ето цео вабор нуди и ако је она још на глави нашега законитога краља и господара. А казаћу и разлоге зашто сам ти ва то захвалан. Наше краљевство није постало као што су постала многа друга у свету. Њега није основао никакав силни завојевач. Оно се развило из очинске власти у породици. Најпре су нам породице порасле до великих задруга, а с њима је расла и власт старешине задруге. Када су се у једној жупи памножиле наше задруге, оне су за заједничку одбрану изабрале једнога заједничког старешину — Жупана, који је био целој жупи отац, као и сваки старешина вадруге у својој увећаној породици. Али нагрнуше на нас дивљи освајачи тако, да ни једна жупа сама не би била у стању да се одбрани. Зато се много жупа удружило под управу једнога великог жупана. Први је био Стеван Немања, сакупитељ српске и поморске земље. И он беше само отац своје државе, и кад је остарео и хтео да се повуче

_у манастир, он своју очинску власт предаде не по старешинству прворођења, него ономе сину за кога је знао да ће бити бољи отац великој државној задрузи. Тај син претворио је велико жупанство у крунисано краљевство, али је ово у суштини остало очинско старешинство. Ја вас молим, велможна и доброродна господо, да ми кажете како би ви мислили 0 једном сину ма које наше задруге, који би збадио свога оца са старешинства задруге, који би себи присвојио његову властр А оно што би било за осуду у свакој породичној задрузи, било би још више за осуду у нашој великој државној задрузи, јер ако би се једанпут допустило да се престо отима, онда би сваки частољубац и то не из краљевске породице, него и сваки војвода имао права да то покуша, и онда би дошло и у нашим земљама до онога жалсеног стана, у коме се данас налази некада велика и силна Византија. Хвала теби, дични млади краљу, што не попушташ ни најласкавијем искушењу, јер овај исти „глав народа, глас сина Божјега“, који те је мало час за живста твога оца и краља

Цар Душзи Г,, 15 225