Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Чудни су људи ови Тривалци— рече Моснисе. Ми смо их држали да бу дивљаци, зато што се бију са својим непријатељима као лавови, али су онп покорни п питоми као јагњад. Видесте ли како млади Василеве једним погледом зауздава срџбу својих најсилнијих архонта 2

— Omera — прихвати Вестијаритле — и најсилнији велмужи слушају га и покоравају му се. Чудан младић! — Када тај младић — рече (копистис —_ постане врео

човек, у овој ће земљи бити суда и закона, и ми ћемо благодарити Богу што остадосмо у овој земљи, када је Ham изгубише !

— Ја одавно благодарим Говподу за то! — заврши Липепотис,

Мало даље сплажаше група младих босанских племића, дубоко замишљена. Сви су ћутали. Један само рече:

— Чини ми се да се наш светли бан преварио у рачуну, када нам је допустио да пристанемо ув Душана у овој међусебици рашке господе !

Сви само климнуше главом и силажаху даље ћутећи,

Нису много разговорнији били ни високи духовници, Искупљени сви око свога архпепископа, они се беху упутили његовом „етановишту“. Сви су они једно премишљали, п при свем том што и сам Данило П. није дао израза тој мисли, опет биће да је она овако гласила:

„Све наше седе браде осташе поетиђене пред оним голобрадим момчетом".

Душан је полако силазио са својим многобројним гостима, живо разговарајући с њима, али не о ономе што је било на вабору, већ о питањима за која је знао да ће њих занимати, а и они у својим одговорима. брижљиво пзбегаваху да помену ваборску „распру“ и сабеседовање, и ако јеп њих сада то највише интересовало. Кад стигоше пред дворе, Душан се са овима љубавно опростио, и краљеви гости п сви чланови сабора разиђоше се у одређене им станове.

Душан погледа по дворским великодсстојницима па само викну :

— Милоше Војиновићу !

Велики ставилац притрча младоме краљу.

ta O со