Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Ти си, Милоше, доста одавно краљев велики ставилац, ти знаш шта је краљев обед 2

—- То је обед целе велике краљевске задруге.

— У обичне дане, али у овакве када је на окупу цео државни сабор и велике гомиле радозналог света за краљевим столом има право да руча не само обична краљева кућа, него ко год дође.

— Знам, млади господару и све је спремно да нико не остане ни гладан нли жедан у краљевским дворима.

— Погледај добро Милоше пут Главице, види оне таласе људеке што се ваљају према дворовима !

— Видим и спреман сам да их дочекам : силну смо дивљач уловили, многу смо свежу рибу добавили, не само с Охридског Језера, него оне велике рибе са Дунава, много барила слане рибе дошло нам је са Приморја, а сем тога печемо на ражњу стотину волова, и четири стотине оваца и јагањаца, а закланој пилежи ни броја се не зна !

— Хајде, покажи ми шта си и како сеп спремио, насмеја се Душан, па пође за великим ставилцем, најпре у доњи трем саме краљевске зграде. Овај беше застрт свежим зеленилом, и у њему беху постављене две врло дугачке, али врло ниске софре на ногарима који не беху виши од два чеперка. Да ли су те вофре биле одиста „златне“ као што народно предање тврди, или само позлаћене, не можемо потврдити, али је друго вероватније. Да је на тим софрама било златних и сребрних тањира и златних кашика, то је сигурно, јер се то изрично помиње у извешћима извесних византијских мисија, које су слате у Орбију још за време краља Милутина, а потврђује се п за време Душаново, јер сето нарочито помиње у мемоарима цара Јована Кантакузиноса, који је дуго био у гостима на Душанову двору, Да ли је поред свакога постављеног тањира било свим кашике и ножа, и виљушака 2 Нож је онда вероватно доносио сваки гост за краљевом трпезом, али виљушке 2 Зна се из историје да су византијске принцезе, које су биле удате у Германију иу Млетке, завеле виљушке на дворовима немачких царева и млетачких дуждева, али за српеке дворе то није забележено и тако нам је слободно мислити да су се краљеви гости у ХТУ веку за ручком чешће служили прстима, на што нас упућује и обичај, да се пре сваког оброка перу руке.

229