Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Само на једном месту беседе војводине кад је Вукашин поменуо Јелену као „лепу поругу“ прелете преко лица Душановог једва приметан лак облак. Иначе је непомично саслушао крај његове као обично плаховите речи, па кад умукнуше и усклици беседникових пријатеља, он мирно упита : -

— Ко жели да одговори на беседу војводе Вукашина 2

— Ако допусти високо ти краљевство, ј а рече игуман хилендарски Јанићије, па устаде.

— Говори оче игумане !

— Не слажем се ни с разлозима ни са закључком до кога је војвода Вукашин дошао у својој беседи. Нема те силе на овоме свету која би била у стању тако чврсто држати у државној заједници читаве народе ни једноставне, а камоли народе равних језика, као што је то у стању учинити вера Христова. Када тај чврсти и свети обруч попусти или прене, кад га изеде рђа поганичке јереси, онда се распадају све дуге и оба данца из Божјег сасуда, који се вове држава, онда се распада свака људска заједница, јер људи без вере и страха Господња постају наново дивљи зверови, какви су били пре Христа, они се ваљају у безакоњима као прљаве свиње у каљугама, они се међу собом кољу и прождиру. То је таква несрећа у сваком народу и држави, у којој се такво вло деси, да је чак и промена на престолу мала цена ако се по њу може вратити распаднутој држави једино саједињујућа и једино спасавајућа вера Христова. Сетите се, браћо у Христу, и ви велможна господо, онога несрећног доба, када се пагубна јерес бугарекога попа Богумила раширила из Бугарске по свима земљама до Црнога Мора, до Јадрана и преко латинских земаља, док није отровала пи цео југ франачке земље. Сећате ли се по причању наших отаца и дедова какве је страшне мере предузимао онај благи отац свега народа који се звао Стеван Немања, док је ту опасну јерес истребио и ишчупао из корена по свој нашој земљи. Знате ди да је за то богоугодно дело наш први велики жупан постао Св. Симеун мироточивиг А погледајте из нашег Захумља преко реке Неретве па по целој Босни до Саве и Дрине, по тој несрећној земљи нашега језика, у којој се православна црква Христова с душом бори, јер је једновремено давеи

Цар Душан Т,, 17 251