Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

коњу и тријумфатор војвода поред њега. Царевог коња водила су два пажа. = |

И цар и ћесар беху на белим коњима. На цару беше хитон-хаљина извезена златом, на глави тијара, а у руци десној скиптар. Левом руком бацао је цар пуне шаке златних и сребрних новаца у народ, али као да његова личност не беше врло омиљена, јер се уз пркос толикој Ри мало гласова нашло да викне:

— Живео Андроник! Живео цар ромејски !

Међутим онда су византијски цареви већ били постали врло скромни и с малим задовољни. То неколико усклика, што их је пролазећи кров народ чуо, беше довољно да цар врло весело скочи са свога коња и да у најбољем расположењу за_узме са својом многобројном свитом царску трибину. Тек што је сео, окрете се своме великом доместикусу :

— Каква штета, драги Калтакузине, што твој присни пријатељ, а наш светли - рођак, млади краљ Душан од Зете, не може да буде при овом нашем весељу !—

— Господару — прихвати Јован Кантакузин — мој је пријатељ заљубљен, па му није замерити. За њега је сад цео свет у очима и на уснама лепе Јевдокије!...

— Да, да, златна младост... — насмеје се император него подајте знак, да се почне трка.

POLI

У онај исти чав у који се на пподрому отпочињаше свечана трка, и докле црне душе, које краљица Марија беше поткупила да убију Душана, вребаху згодан тренутак да изазову општи метеж, како би слободнији били на своме црном делу, у онај исти час, на сасвим противуположеном крају огромне Византије, у дворима лепе Јевдокије, решавала се судбина Душанова срца, његове прве љубави, ас њоме се решавала може бити и судбина свих српских земаља...

Нићифор Гргур, који је оцу Андонију причао како је депа солунска удовица, оставио нам је п опширан опис њених дворова на обалама дивнога Босфора. Али ми ћемо из његовога списа да наведемо само како је изгледала ложница у тим дворовима.