Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Срам вас било, модре стасиоте ! Ваши људи усред општег весеља и забаве пале нам куће, па онда кукавички бегају у пркву! ;

Те речи беху жишка, која је запалила много већи пожар но што беше ватра коју Јован запали. (тотину мачева повукташе из корица стотина мишица замахну на Ставру, али толико исто мачева, буздована и секира подиже се у његову одбрану, и крв људска наново потече по пподрому...

Ставрино друштво старало се својеки да својим узвицима распламти што боље вапочету борбу, и она за по часа обузе целу светину на пподрому. Што је год имало оружја на себи, све јурну у бој... Зајажена лична п партијска мржња, која је одавно тражила одушке, развали јаз, и као планинска бујица однесе п последњу трунку памети... Од људи начинише се крвожедни зверови. Е

Где беше војска сада да поврати ред као мало час

Сад је најамничка војска имала преча посла, јер се из опште вреве и жагора чујаше п по који гласе:

— Доде с императором ! Доле е крвопијом народном, који сваки дан измишљава нове данке и пушта своје форологе као курјаке у народ! 1

Андроник с целом својом блиставом свитом саби се у једну гомитицу, цеда војска узе ту гомилицу у своју средину, па начинивши око ње жив п наоружани зид од многих густих врста, пође у палату, посред покоља, преко исакаћених лешева, који су се мадо час веселили п смејали...

Узалуд је љубимац народни Јован Кантакузин, целим путем викао:

— Немојте, браћо, преварени сте ! Нема никаквих нових данака, па баш и да их лма, ја вам задајем своју поштену реч, да ће се сви данци укинути, да ћу све форологе повешатт, да ћу свакога Ромеја задовољити !

Одговори беху стотине стрела које су жвиждале поред

ушију и њему и цару Андронику. По гдекоји се тек у гомили нађе који удостоји великог доместикуса оваквог одговора :

— Лажеш удворице! Ти да си прави пријатељ народни. не би сада био усред тога најамничког фаланкса, не би чувао ту бубу на византијском престолу, него би је гурнуо ногом, па би сам сео на престо и обновио би потамнелу славу византијску.

46