Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Кроз кишу од стрела и таквих узвика проведе верна војска свога господара у палату. Ту беше сигуран цар византијеки, јер његов двор беше уједно најчвршћи град његова царства ; а најзад ако бп се све гвоздене капије развалиле, ако бп се сви јенденци и ровови испунили телесима верне страже, па би раздражена светина јурнуда преко њих уместо преко дигнутих мостова, до у сама „свјатаја свјатих“, за тај случај за 0. је златан рог од Босфора, и на њему спремне · галије.

1 само да у вароши не оста од целе војске нико да повраћа ред, него и свима, растрканима одељењима и стражама по разним квартовима велике Византије, оде заповест : да се што скорије искупе у палату.

Како је Ставре са својом дружином основно познавао своје земљиште, сад метежницима беху сасвим одрешене руке.

Борба која се започела на иподрому, настави се по свима улицама, по свима кућама... Убиству и плачкању као да не беше краја. Историци византијски који су причали о том добу казују таке ужасе п покоре, да би човек волео, ако се икако може да не верује њихову причању. Ево, примера ради, шта између осталог прича Нићифор Константинополитанус :

„Једна чета модрих стаспота беше почела малаксавати у борби, док наједанпут један међу њима заче паклену мисао, да на најужаснији начин очеличи своје мишице; он им каза како ће постати „непобедни“. А знате ли шта учинише зверови по том савету Мене је страх да вам причам... Ухватише једну младу жену, која носаше чедо под срдашцем... Још јој је требало само некодико недеља па да се ослободи.. Дивљи бесомучници распорише јадницу живу, ишчупаше јој чедо из утробе, па га бацише у један котао пун вреле воде да се скува ... Ува зверски смех говораху, да је вода, у којој, се невинашце тако купало, света, [и они сви замочише своје гадне руке у ту воду... Мнидијаху да ће тако постати неодољиви, непобедни !

У исто доба наиђе путем једна чета зелених, па код виде шта ови несрећници раде, јурне на њих. .

Модри потрчаше за оружје— аду им свако оружје пепадаше из руке... Деснице им беху: укочене као у мртваца...

47