Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Ко зна докле би другарице плакале, докле би оетале у том немом загрљају, да се на двору не зачу један глас, који их растави, као да је гром међу њих ударцо.

Обе скочише и обе изустише у један мах:

= Душан !

И донета то беше глас младога краља, који се раслегаше на двору. |

— Ти не знаш добро ромејски — грмио је он — луда робињо, кад мислиш да је твоја госпођа то заповедила. Уклањај ми се с пута, или ћу заповедити да те одмах у море баце !

Јевдокија је дрхтала као лист.

— Не дај ме, Хрисанто, љубави ти наше! Брани ме од мене саме... Ја сам била јака док не чух његов глас... Била сам моћна над собом док не гледах у његове очи... Сад... не стојим ни за што добра... Ах, Хрисанто, дражи ми је Душан од живота мога !

У тај мах уђе Душан.

— Помисли, драта Јевдокијо — рече он смејући се једна од твојих робиња... — ал овде му се реч пресече кад

· је видео како изгледају Јевдокија п њена другарица.

— Учинила је своју дужност — настави Хрисанта његову прекинуту реченицу — испоручивши само оно што јој је госпођа заповедила да каже високом ти краљевству !

Душан чисто није могао да верује својим ушима. Он ћутећи само погледаше час у једну час и другу.

— Камо срећа, сјајна круно — настави Хрисанта — да си поверовао робињи, па да сп овај састанак оставио за сутра. Јевдокија би ти писала узрок, ради кога се данас није хтела састајати с тобом, па ако би високо ти краљевство и после "те књиге дошло сутра, растали би се бар као добри пријатељи!

Душан је само мерио од главе до пете. — Девојко, — рече, пошто је мало поћутао — или ти говориш загонетке, или ја нисам доучио ваш језик ; свакако ја не разумем ни словца од тога што ти говориш. Какав је то узроке —

— Врле прост — одговори Хрисанта — Јевдокија чека зеваки час да јој дође деспота Константин, за кога се удаје, па није хтела да јој вереник у првој посети ватече високо ти "краљевство, овде јер се по вароши толико говорило да... —

Душан се св муком савлађиваше да не плане.