Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

дрвеном оградом заграђена рупа, ширска колико у наших садашњих бунара, и поред ње беху намештене справе за спуштање терета у ту рупу. Тај терет беху сужњи, а тај оунар беше тамница... Над судницом беху на два спрата још мале избе — последње прибежиште опсађених. У једној собици под самим кровом становали су стражари и тамничар.

Кухина је била засебна зграда у којој је и чељад становала. |

На свима зиданим оградама беше много малих, стражарских кулица на четири угла е узаним прозорима и шиљатим кровом, из којих се такође надалеко у поље видети могло. |

Све је то прегледао старац Андоније некаквим тужним свечаним погледом, пошто се диже испред њега и последња гвоздена решетка, која му је пречила улавак у унутрашње двориште краљевих дворова. Ко ће знати какве то успомене нагоне сузе на очи седоме калуђеруг...

Пошто је наредио где ће га Алемани чекати с робљем, отац Андоније уђе у дворску црквицу да благодари Богу што га је здрава и читава довео у Породимљу, и да измоли снаге за тешко дело, које је на своја слаба старачка рамена узео.

У црквици га нађе велики тепчија. Пошто се поздравише стари пријатељи, рече Влајко:

— А сад, оче Андоније, оди са мном, светла краљица те чека !

Старац није могао својим ушима да верује, прекрсти се још једаред па изађе с тецчијом из цркве,

— Ко ме чека, велиш 2 5

— Краљица главом. Видела те с прозора још у двориштима, па ме послала да те одмах к њој одведем, јер не може да дочека час када ћете улитати за здравље својега · драгога сина Душана !

Отац Андоније стаде па ухвати тепчију за оба рамена.

— Верујеш ли ти у то, старче 2 .

— Ја ти не кавујем своја веровања, оче Андоније, већ оно што ми је заповеђено! — измицаше Влајко.

— А познајеш ли ти оно робље што сам довео, велики тепчијо 7 — упита калуђер.

68