Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Познајем ! — одговори дворанин, па се саже да узбере један цветак у трави крај стазе.

—_ А знаш ли где сам их ухватио 2 :

__ Не знам, ал... слутим !

__ Ако добро елутиш, онда ваља да ме одмах одведеш краљу, а не краљици ! ;

__ Не може бити — бранио се дворанин — краљ је У дворском вебу. Око њега је искупљена велика властела !

Отац Андоније тек подиже ози у небо и склопи руке.

__ Благословен је онај који иде у име Господње ! Мој Влајко, то је за ме највећа срећа што бу пред велшком властелом моћи да говорим с високим му краљеветвом |! — и он се упути право на степенице од велике краљеве дворнице.

Узалуд га је одвраћао велики тепчија, он би отишао не пријављен, ал/ у један мах пекрену пред њега једно девојче у господском руву | расплетеном косом, које му је тако брзо ишло насусрет, да је дворкиње које за њом пђаху, нису могле стићи.

Кад је угледа отац Андоније п он сврну са стазе којом бетпе пошао па право к њој.

__ Свемогући нека благослови моју светлу краљевну !

Девојче му стаде љубити обе руке и држати их у својима, које ву дрхтале као у највећој дрхтавици којом се грозница почиње.

— Шта ми ради браца, св. оче 2

— Здрав је, светла краљевно, и када сам полазио сто пута ми је казао: Поздрави ми Душицу, поздрави ми сестрицу, 0че Андоније. Каки јој из какве ме је двоструке несреће спасао милостиви Бог, кажи јој да ми је сада још сто пута милија него што ми је пре била, кажи јој да ми је она данас једина утеха у животу !

— Хајдемо у моју ћелију, оче Андоније — шапуташе сестра Душанова, којој на- бледим образима почеше се сузе сустизати — јер не бих рада да пред слугама бризнем у плач као мадо дете... а не могу дуже издржати . . -

Отац Андоније се устезаше.

— Ја погађам твоје мисли — рече краљевна Душица јер сам видела да см се упутио У велику дворницу ..- Али закдињем ти се животом браце мога, који више волим него

,

64.