Četiri bojne vojvode

32

противу Турака 1912. године, и кретала се од ондашње наше тромеђе и Ћустендила (старог Велбужда) ка Овчем Пољу, које се простире између река Пчиње и Брегалнице. И пошто је разбила Турке на Црном Врху и Страцину и тиме помогла I. Армији у Кумановској Битци 10. и. 11. октобра 1912. године, његова је армија послата у помоћ Бугарима, на њихову молбу, који су тада били наши савезници. Бугари су били стигли под утврђени град Једрене на реци Марици, али га нису могли освојити без наше помоћи, јер су га Турци упорно и јуначки бранили. И Војвода Степа и његови официри и војници били су поносити, што су доживели да се, после толико векова од битке на Марици код Црномена 1371. године, за време владе.Маћедонијом, Краља Вукашина оца Краљевића Марка, огледају са Турцима, и врате им зајам, за ондашњу лако задобивену битку, јер су нас били изненада напали ноћу, на спавању, и тако нас олако победили. Иако су Турци били у тврђави, коју су нарочито и дуго спремали за одбрану од непријатељског напада, иако је време 1913. године, у месецу Фебруару и Марту, било тако страшно, како се не памти у том крају; вејавице и сметови су затрпавали шанчеве и војнике у њима, шаторима и земуницама наши су војници све то јуначки издржали. Из дана у дан све више су се, под борбом, приближавали тврдом граду Једрену, и смањивали круг опсаде (окружавања), докле најзад, 13. марта 1913. године, нису провалили шанчеве, наши са севаро-западне, а Бугарп са ЈУгоисточне стране; заузели Једренску Тврђаву, и у