Čovek i inventivni život

Сл

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот |

публикована у Француској (1955). У овој студији, академик Ђаја износи тезе о пореклу биолошке инвентивне моћи, о сврховитости одређених појава у живом свету, као и појму корисности у биологији, па вели: “сви физиолошки механизми су корисни и нужни за нормално функционисање организма“. Ђаја посебно истиче чињеницу да је усаглашавање физиолошких механизама који у сваком тренутку преиначавају своје делатности веома важно, тако да на најбољи начин могу да послуже потребама целине. Та непостојаност, та моћ прилагођавања потреби, одликује физиолошке механизме у односу на механизме физичког света више него природа самог механизма узетог у једном тренутку устаљености. Међутим, ово Ђајино дело је, осим филозофске синтезе, истовремено и јединствена општа физиологија природе. Чак се може истаћи да је оно својеврсна енциклопедија функционалне анатомије екосистема, или “филозофска екофизиологија".

Овај врсни ум нашег поднебља, свуда у природи, види и аналитички рашчлањава функцију; без обзира на њену стварну или привидну сврсисходност, односно противречност, У трагању за скривеним смислом функције, Ђаја наводи многе илустративне примере, као потпору својим критичким разматрањима. Један из богате ризнице тих примера односи се на атрактивне цветове биљке инсективоре. Њени раскошни цветови привлаче инсекта не да их опраши, што је иначе примарна биолошка функција цвета, већ да их конзумира. Али, и то је функција, истина дигестивна, мада егзистенцијално ништа мање значајна. Овакав пример није усамљени функцијски парадокс природе. Има их још доста. Зар није изненађујуће и чудно то што биљка црпи угљеник из ваздуха (где овај елемент није богато заступљен) за синтезу органских једињења. Овог битног градивног елемента органског света има у изобиљу у тлу, али га биљке не могу користити из подлоге. У овом случају, обиље угљеника у земљи претпостављено је његовом сиромаштву у атмосфери. Можда и у томе има некакве логике и реда, који онемогућавају принцип перпетуум мобиле; дакле, ништа без напора врховног императива живота. Истој категорији необичних функција природе припада и богатство азота у ваздуху. Скоро 4/5 целокупне масе ваздуха наше планете чини азот. Упркос томе, биљке за синтезу ма ког