Čudan svet : roman

48 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

— Јелка, хоћеш ли поћи за Младена»

— Хоћу, тато, ако је твоја воља.

— Моја јесте, је л и твоја>

— Јесте.

— Е, Јово, сад си чуо.

Сад Канкало извади јабуку и један талир крсташ, па дарива девојку.

— Ево ти јабуке, Јелка, сад си већ плењена за Младена. — Бог дао, били сретни!

Јелка прими дар, пољуби стидљиво руку Канкалу, захвали се, па онда приђе оцу, пољуби га у руку и стане.

— Е, сад сам мој посао свршио, сад могу ићи.

— Чекај мало, Јово, да се нас двојица напијемо, а ти, Јелка, иди гледај твој посао.

— Па хајд, можемо малко и поседети.

Јелка оде. Сад њих двојица опет заседну и разговарају о разним стварима, о рђавим временима, о великој порцији, док једаред и том краја буде, па се растадоше.

Канкало одмах иде Дерентовљеву, да му јави свршену ствар. Канкало је био човек који никог на свету није имао осим сам себе. Све му је изумрло. Али зато је био опет весељак, имао је толико иметка, да је могао живети, а при том био је бистар, особито за проводаџију врло је важио, и знао је кудити и фалити, искамчио би и од ђавола девој|ку; а ког он покуди, тај се не ожени. Е

Канкало је Сави Дерентовљеву све испоручио, и Сава је сасвим задовољан био.

Сад је дошао ред на другу ствар, на кнежевину. Ту је Сави на руку Пушибрк, само треба још Кресовића подстакнути, а и Канкало много у томе важи. Једном сви се у тој ствари састану и посао међу собом поделе. Пушибрк ће веће, Канкало и Кресовић ће мање газде обавештавати. Али то још није доста, треба и поглаварству што учинити, јер ако тога не буде, неће од кнежевине ништа бити, јер та господа свашта могу, па каткад наметну за кнеза и онаквог, ког село неће. Ту треба начелнику нешто вина и живине послати, па и масном бравцу