Cvijićeva knjiga

ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ШУМАДИНАЦА 107

могу све више ћутећки трпети. Несумњиво су мање говорљиви (треба разликовати оне што нису пореклом из Србије!) не само од људи панонске равнице, који су често сувише говорљиви и су више љубазни, и од слаткоречивих Србо-Хрвата динарско-приморске зоне, већ много мање говоре но и Старовласи и племенски људи, који станују навише од Шумадинаца и који такође често говоре, да се говори, кашто и онда, када их не слушате. Многима, нарочито онима расплинуте осећајности, ова шумадиска црта учини се као немар, непажња, нељубазност; међутим је то, као и све горње особине, знак мушкосши, чврстине, збијене енергије.

Јако пазе на образ, част, понос, и то по правилу са једном нотом озбиљности и достојанствености. То се показује у начину како сусрећу друге људе, како се појављују као кућне и народне старешине, како изиђу на збор и сабор, како примају зле и добре догађаје. Ретка је она претерана и сујетна осетљивост на част и понос, као код већине осталих динарско-планинскога типа, већ због уздржаног поноса и достојанствености могу да оћуте и да отрпе мање увреде и неће се загрејати и запалити за сваку ситницу, која се поноса тиче. Али, ако се осећају дубље увређени или им је учињена неправда, махом не протестују иза леђа и не одговарају, већ се испрсе и слободно, овда онда дрско, у очи кресну; вековима сами судили насилнику. самозване судије. Али се кашто јави доста жестине и наглости, онда осионости, шта више и суровости, као што је горе поменуто; то су трагови старога хајдучкога менталитета.

Последње долази и од опште српске и специјалне србијанске историје, која их је често стављала на муке и изазивала белу народну јарост. То се још више развијало због додира и граница с Турцима, Арбанасима и с Бугарима. На послетку нас није ни унутрашња историја Србије меко и нежно васпитала: Карађорђе је брзо пиштољем