Cvijićeva knjiga

114 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

наилази на све стране на чете које га помажу, и сви одмах раде сагласно. Док се ови дижу, други иду за руским царем Александром у Париз, групе српских емиграната облећу око бечког конгреса. Чим је прешло дакле врло кратко доба првог запрепашћења, појави се дух отпора, солидарности и преданости општим интересима у великим размерама. Због тога се може рећи да готово није било два устанка, Карађорђев и Милошев, већ само кратак прекид у једном једноставном устанку. Нема дуже панике и очајања, који убију духове и сасвим униште тековину. — Треба се сетити и последње кризеу аустро-српском рату: обрт од 20. новембра 1914. г.

Из свега претходнога излази да је осећајна и афективна страна код народа у Србији и данас истина јака, али на решења и акције утичу више разлози здравога разума но код осталих динараца. Услед тога је код Шумадинаца такође мање духовнога и моралнога уоНе-јасе-а (мада их још доста има), наглог прелаза из једног осећања у друго, често у сасвим супротно осећање, као из мржње у љубав. Они, дакле, имају доста карактера, у смислу људске сталности и одређености, може се знати како ће се под даним приликама понашати.

Има две особине народа у Србији, које су, због организације, постале вишега ступња но код осталих људи динарскога типа. То су национална свест и демократско осећање.

Није потребно нарочито карактерисати националну свест народа у Србији, јер је она онаква као српска национална свест уопште. У Србији су у маломе кондензоване све српске земље, скупљена и сабијена национална снага и динарских и моравсковардарских Срба. Националне мисли су прешле у осећања и тако постале део народнога карактера. Она консолидована и једноставна национална душа нашла је у слободној српској држави нарочито повољно земљиште и претворила се у организовану националну масију. Осим тога, јунаштво динарскога