Cvijićeva knjiga

116 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

у коме није било не само никаквих друштвених класа, већ није било ни знатних разлика у имућности. Као што Вук и прота Матија кажу, једино је госпотство било бити кнез, поп и калуђер, аи пандур је имао неко мало одличје. Нарочито су цењени попови и многи су тежили да имају попа у породици. Због тога су се породице презивале Поповићи и онда кад је у њима нестало попова, и зато је презиме Поповић код нас тако јако распрострањено. Кад је у намастиру ком умро старешина, игуман или архимандрит — пише Вук у Ријечнику под намастир — новога је бирао околни народ, а владика му је само очитао оно што треба по закону.

Ни у народним традицијама нису могле наћи ослонца никакве друге тежње осим демократских. Истина, ми имамо дугачку лозу, велики низ славних царева и јунака и великих патника, али то није лична и породична лоза као код племића, није крвна у ужем смислу, већ је то дугачка лоза нас свију, наша национална лоза. Даље, народ је од старе српске државе задржао у успомени поглавито оно што му је као целини давало важности и величало га; ничега класнога.

Истина се кадшто и у народу нађу поједине личности или породице, у којима има ауторитативнога, кадшто готово круто ауторитативнога, господарске ћуди, и због тога се можда некима учинило да ми имамо склоности противне демократизму. То су поједини, махом ретки случајеви. Такви појединци и породице су пореклом или од главарских породица из Црне Горе, Брда и високе Херцеговине, где има племенског живота, или од оних старешина у задругама, где се старешинство у једној линији дуго задржало и где су се јављали људи виших способности; на послетку овакви појединци господарске ћуди могу и иначе избити. Али и племенски главари и старешине задруга су у основи изборни. Издвајање, ауторитативно, господарска ћуд је ди-