Cvijićeva knjiga

ХХМ ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ

многе дане баш на најтежим својим путовима.) У том се погледу он држао само једног правила, које је радо и својим ученицима понављао — правила, које је гласило: „На путу треба мало јести а много се чувати од назеба!“ Цвијић се није нимало старао о каквим нарочитим припремама за пут у погледу на храну (ту је бригу обично остављао својим сапутницима, у колико би се они сетили) и увек се задовољавао с оним што би се где нашло. Небројено пута је по планинама и по селима живео о проји и качамаку или би му цео дневни оброк чинило парче рђава хлеба без икаквих додатака. Исто тако Цвијић није носио са собом никаква прибора за спавање. Зато је много пута проводио ноћи са кратким и рђавим сном по пастирским колибама на простртој папрати или сену или само каквом хаљетку, а доста се пута дешавало, да заноћи са својим сапутницима“) у пустој планини и да лежећи крај ватре и већином не спавајући дочека зору. На његово расположење и вољу за рад то није нимало утицало, а његов снажни организам издржавао је све ове и сличне напоре и самоодрицања и брзо се после сасвим кратког одмора (у неком бољем месту) опорављао.

Ове жртве, које је Цвијић врло често по цену свога здравља и самог живота подносио, биле су награђиване радостима, које су му доносила његова научна испитивања. Они од нас који смо имали прилике, да га више пута и дуже времена пратимо на његовим путовима, били смо сведоци силних, често скоро детињски изражаваних, радости, које су Цвијићу његови проналасци и истраживачки

ту Он је и иначе како у храни тако и у пићу био веома умерен и уопште је много мање јео, него што би се по његову изгледу могло судити.

' 2) На даље путеве је водио обично осим свога асистента или неког од својих старијих ученика још и служитеља и у сваком крају нарочитог вођу (у случају потребе ишла је са њим и пратња од полициских власти).