Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 68.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Бр. 5.

узео хљеб и благословио, дао га својим ученицима и апостолима рекавши: л 11римите јадише, сие јеет тјело мое; и по том чашу благодарио Богу и рекао: сија јест кров моја новаго завјеша, јаже за многија изливаема во оставление грјехов ", а за тијем одмах додао: „ сие творнше во мое восшминание а (Мат. 26. 26. ; Марко 14. 22—24.; I. Кор. 11. 23. 24.). Спаситељ је означио и важност ове тајне ријечима: „Заиста, заиста вам казкем, ако не једете тијела сина човјечијега и не пијете крви Бзегове, не кете имати живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, Ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан, и тај стоји у мени и ја у љему. (Јов. 6. 53—57.). Православно исповиједање (дио I. одг. 106.) исказује важност св. тајне причешћа овијем ријечима „снја тајна иремушчесшвуеш, всја инија, и иач.е иних иолзует во саасение наше, лонеже во тајње сеј всјакаја благодаш и благосшиња Госиода Исуса јавствусја на вјерних^. Света наша праввславна црква сматра у пресветој јевхаристији сред-сриједу свега свога служења Богу. Све, што она чини за човјека, и што човјек чини са своје стране, као достојан члан апостолске цркве, важи као спрема, с којом тек може човјек Хрпшканин приступити к овој најсветијој тајни и сјединити се с Богом својим створител>ем и избавител.ем. Да очува светост и достојанство ове тајне света црква одређује шл.едеће: 1. Свету тајну причешћа може свршити само законити св<чптеник (прав. испов. дио I. одг. 107.) или, као што се изражава посланица источних патријараха „о православној вјери", благочастив свештеник, који је добио свештенство од благочастивога епископа (чл. 17. посланица о православној вјерп важи такођер као символичка књига православне цркве. Год. 1723. примљена је од свега источнога православнога свештенства и послата у одговор Енглезима, који, желећи се ејединити са православном црквом, мољаху ову, да изложи своје учење вјере). Такови мора измирен бити са свима, чист срцем и душом, трезвен и уздржл.ив, нарочито, кад приступа светињи (VI. вас. саб. прав. 13.; лаод. саб. пр. 19.; картаг. саб. пр. 25.; књ. о дужностима пар. свешт. гл. 113.; устав у служебнику; — о томе лијепа и опширна поука Димитрија Ростовскога у његовим сачињењима књ. I. стр. 119.). Он мора свршавати тајну евхаристије на таште, прије подне, осим бадњег -— и Крстов-даиа пред Богојављењем и велике суботе, кад се служба почиње у 1 сахат посл. подне ("VI. вас. саб. пр. 29.; карт. пр. 41. 47.; устав црквени на поменуте празнике). — Он је дужан казати својој пастви значај св. евхаристије и сваке свештене радље, коју он врши,

сВршавајући св. тајну евхаристије, те из тога изводити науку благочастивости и морала (ап. пр. 59.; VI. вас. саб. пр. 19,). 2. Тајна прпчешћа свршава се тамо, гдје има жртвенпк или антимис, без кога се не може никако принијети безкрвна жртва — дакле у цркви (VI. вас. саб. пр. 59.; лаод. саб. пр. 58.; ант. саб. пр. 5.; прав. исп. дио I. одг. 107.). У кућама може се свршавати ова тајна само приволом мјеснога епископа, по гласу правила трулскога сабора 31., које пријети свргнућем ономе свештенпку, који не буде то чувао. —• Без нужнога црквенога прибора, као црквених сасуда, одежда итд. не може се сврпшти тајна. Тај прибор смпје се само на одређену цијел употребити, никако на своју сопствену корпст (ап. пр. 72. 73.; прво др. саб. пр. 10.; Григ. Ниског пр. 6. 8.); шта више и онда, кад не може више служити својој цијели, црква заповиједа, да се ти, молитвом и додиром са пречистим тијелом и крвљу Господњом оевећени предмети, сагоре и пепео њихов закопа или у олтару, или на онаком мјесту, које се не гази, или се најпослије спусти у дубоку воду. 3. Евхарисгија се свршава само на хл.ебу пшеничноме и квасноме и на вину, мало водом раствореном (Мат. 26. 26.; Марко 14. 22.; дј. ап. 2. 42. 46.; I. кор. 11. 23. 26. Јов. 12. 24.; ап. пр. 3.; VI. вас. саб. пр. 32.; картаг. саб. пр. 37.; прав. исп. дио I. одг. 107.). Впно мора бити лозно (Мат. 26. 29.; Марко 14. 25), чисто и колико могуће прије црно, него ли "бпјело, јер црно одговара више крви, за то се у св. писму назива „ кров гроздија ". (Бит. 49. 11.; второс. 32. 14.). — Из оне нјзосФоре, из које хљеб — агнец за причешће извођен, раздаје се антидор или анаФора; ако нмаде много народа, онда се може изрезати и она просФора, из које је извађена частица у спомен Богоматере (вел. требник пр. 213.). Осим хљеба и вина, не смије се ништа друго на олтар приносити (апост. пр. 3.; VI. вас. саб. пр. 28. 32. 57.). Класови или грожђе благосиљају се посебно и раздају се онима, који траже, у знак благодарења Богу, који је дао те плодове (ап. пр. 3.; VI. вас. саб. пр. 28.). Тамјан, восак и ул»е доносе се у цркву ради освећења храма и у знак благодарења Богу (тум. зонарино и Валсамоново на ап. пр. 3.). 4. Свето причешће нико не емије избјегавати (ант. саб. пр. 2). Вијерни су обвезни причешћивати се у вријеме 4 велика годишња поста, а по потребп и у остале дане преко године. Који побожно, рукама склопљеним у облику крста и достојно примају свето причешће, ти добијају опроштење гријехова и живот вјечни. А они, који неуприуготовљенп и непобожно нримају ову свету тајну, примају вјечну муку ц осуђење (I. кор. 11. 29.; VI. вас. саб. пр. 101.; посл. ист. патр. чл. 17.). — У прва времена