Dabro-bosanski Istočnik

Ер. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 69.

давала се онпма, који су осуђени били на епитимију или црквени кар, и који се због тога не могаху причестити, богојавл.енска водица и остаци просФоре, из које је агнец извађен Симеон Солунски гл. 350.; Новаја Скрижал. дио IV. гл. 9. § 7.). Свештеник не смије искати награду какву за причешке (VI. васион. саб. пр. 23.). Он може причестити своју жену и не треба, да се устручава причестити је (Вел. требник пр. 142.). — Само освећене особе припричешћују се у олтару (Лаод. саб. пр. 19. 44.; VI. вас. саб. пр. 69.). Апостолско правило 8. налаже, да се одлучи онај епископ, презвитер или ђакон, који се не причести, кад служи, осим ако каже разложит узрок. ■— Не може се извинити онај свештеник, који, служеки са још неколико свештеника, началствује, а послије не приступи св. причешћу — осим каква ванреднога случаја, који би се могао десити за вријеме богослужења, (Сравни у „Извјестију учитељном" „о прислучијах недосшаточесшва служашчаго свјагиченика и , служебпшс бечко изд. 1854. стр. 144.) — Свештеник, који се одлучи, да не сми}е служити, причешћује се у олтару, метнувши епитрахил. на се. 5. Причешће се ускраћује: онима, који се моле у збору јеретика и невјерника (Ап. пр. 10. 64.; анк. саб. пр. 6.); онима, ко]и вријеђају или злостављају свештеника (Пр. 79. номоканона у требнику); женама, које имаду обично (Дијон. Алек. пр. 2); гробарима, варалицама и гатаоцима (Григ. Ниског пр. 3. 7.); женама, које трују своју дјецу (Васил. вел. пр. 2. 7.; анк. саб. пр. 21.) итд. (читај „Извјестије учитељное" на крају служебника, бечко изд. 1854. стр. 259. и „Из номоканона нужњејмаја правила", при крају требника"). Дрква не ускраћује причешће болесницима и онима, који су на епитимији, ако су на самртној постеллг; шта више ни зликовцу, који је на смрт осуђен, јер њезииа иравила наређују, да треба дати причешће свакоме, кад је на самрти (1. вас. саб. пр. 13.; картаг. саб. пр. 7.; Вас. вел. пр. 73.; Григ. Н. пр. 2. 5.). Причешће се не ускраћује, кад је на самрти, па ако је и тео прије тога (Вел. тр. пр. 166.), или ако бљује. У овоме случају треба свештештеник да замочи ложицу у св. путир, гдје је тијело и крв господња и њоме додирне усне и језик болесника (Христјанско чтение 1871. по „Истини" 1886. бр. 3.). Не ускраћује се најпослије причешће ни онима, који случајно и нехотимично сркну воде прије (Тимотеј алекс. пр. 16.). 6. Не само одрасли, него и дјеца причешћују се пречистога тијела и крви Христове.

„Извјестие учителное" у служебнику бечко изд. 1854. стр. 258.) јасно о томе говори: г Такожде и иодрослија ошроки, имже иријашпа исиовјед, и малија младенци, ио обичају церкве иодобаеш за вјеру ириносјашчих, шија сиодобљаши свјаших тааин, во освјашчение душ и шјелес их и во иријашие благодаши госиодни". Апостолске установе (види ап. пр. 85.) књ. 8. гл. 13. и св. Кипријан еп. картагински (-ј- 258), свједоче, да су к тајни причешћа донашана и дјеца („Истина" 1886. бр. 5.). Симеон архијепископ солунски (-ј- 1428.) пише о томе овако: „Треба колико је могуће чешће приносити и младенце к причешћу св. тајна, јер тако ће их сам Христос сачувати и одгојити, а не као што неки, противећи се у овоме случају цркви, не брину се за младенце и одлучују их од опћења са Христом, под изговором, да младенци не знаду тога, чиме се причешћују. Каква бесмислица! А зашто ти крстиш младенца? зашто га помазујеш мпром, кад не зна, шта прима у овим тајнама? Кад православни кум прими младенца к Богу, тада се младенац у истину препорађа за царство небесно, постаје савршеним Хришћанином и умирући бива нашљедник царства божјега. Тако је и овдје, -— вијерни је дужан приносити младенца к причешћу, које и јесте живот вјечни. И како год онај, који се није родио водом и духом, неће ући у царство божје, тако и онај, који не једе тијела сина човјечијега — рекао је Господ — и не пије крви његове, неће имати живота вјечнога". (Сим. Сол. о тајнама гл. 69.: Новаја Скрижал дио IV. гл. 7. § 4.) Блажени Августин епископ хипонијски у АФрици (ј 430.) пише: У цркви Спаситељевој младенци вјерују кроз друге, као што су кроз друге они и оне гријехе примили на себе, који им се опраштају крштењем: по томе што не могу имати вјечнога живота они, који су туђи тијелу и крви Христовој по ријечи самога Господа: „ ако не једеше шијела сина човјечијега, и не иијеше крви његове, нећеше имаши живоша у себи и . (Бл. Авг. к БониФацију против јереси Пелагијанској књ. 1. гл. 22.: Пов. Скр. дио IV. гл. 7. § 4.). — И тако не без саблазни — говори се тамо у Новој Скрижали — поступају они, који супрот овој поуци, одлучују своје младенце од причешћа св. тајна. Црква је установила, да се дјеца до 6. године причешћују и без приуготовљења т. ј. без поста и молитве, а од 7. год. са приуготовљењем. Ако је дијете сасвијем мало, те не може примити тијела, тада му се даде само крви Христове (Литургика проте Д. Смолодовића IV. изд. одј. II. § 249. стр. 284.)