Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 86.

Д.-Б. ИОТОЧНИК

Ер. 6.

виједи. Од овога правила не смије се одступити ни у каквоме случају, јер кад би се дозвоља вала изнимка, тад би се подкопао темел, покајању, и утр'о пут правоме кварењу л.удскоме. Правило 75. номоканона у требнику говори у томе погледу ово: „Духовни отац, ако открије

коме гријех исповједника својега, има епитимију: три године да не служи, осим само да се причести једном у мјесецу, да прави сваки дан сто поклона. Грађански закон пак говори: Таковоме треба извадитијезик на затиљак. (Наставиће се )

Неколике ријечи о васпитању дјеце.

Познато је, да се дјеца одликују особитом примљивошћу, јер све што виде или чују брзо приме, и то им остаје у души упечатл>ено, да се никад не изглади. Примјери дакле и живот родител.а одређују правац дјечије будућностн а доста и околина утиче. С тога има пуног мјеста српска пословица: „Шта раде дјеца? — Оно што виде од оца" и друга: „Какав отац такав син" или „каква мати таква кћи". Врлине или мане које дијете у младости прими и усвоји те се доцније развијају н према томе какове су доносе плод добар или зао. 0 томе како се има од стране родитеља поступати при његовању и васпитању дјеце има јасних и добрих упустава, књига, које су врло нунсне свакоме, коме је Бог дао од срца порода а зна читати и може, вол.ан је и жели све могуће чинити да му пород буде свијетла лица на дивану — дика својих родител.а и народа из ког је поникао. Овдје ми не можемо износити каквих пра вила, намјера нам је позвати се и упозорити наш народ на ово питање, које је важно од најважнијих. Прије свега нужно је истаћи, ко више доприноси васпитању дјеце, док су ова у добу до поласка у школу? Свакако родител.и. Узевши у обзир да је мати више везана за кућу и упућена дјеци, излази да мати у том има главну улогу. То у неколико правда и народна изрека: „Кућа не стоји на земљи него на жени". Но и то стоји: „Гдје нема главе, нема ни узглавља". Па имамо ли ми у народу нашем отаца — матера, који ће оправдати толико повјерење, који ће ту дивну задаћу: васпитати и како треба изобразити своју дјецу, достојно обавити моћи? На жалост, не можемо се поносити ни похвалити. По варошима влада раскош, сујета... По селима незнање и друге тешкоће... А истина је какове основе донесе дијете у школу на тима се и развија, и тешко је да може школа рђаве и штетне клице, које је дијете већ задобило сасвим уништити. Овдје је. нужно да се обазремо у прошлост и запитамо: ко је л.удству дао и одњеговао толике људе великане? — Ко је даровао Христовој цркви, једног Златоуста, једног Глигорија Богослова, једног Василија Великог и многе друге светитеље, поборнике еванђелске истине — Христове науке? Одговор

је: све, побожност, скромноет, челични карактер и мудрост њихових родител,а, особито матера. Узећемо за примјер Мојсеја. Оног времена кад се он родио, живио је народ јудејски у таким околностима да је морао сав пропасти, јер ишло се за тијем, да се народ тај затре а тиме, што су сва мушка дјеца бацана у воду — убијана. Десило се да је Мојсеја, пошто је био бачен у воду, нашла царева кћер, која дијете да извадити и у царски двор однијети да се тамо одхрани и васпита. И чудно! Баш његова рођена мати постане му дојиља. И та имајући и доцније приступа у царском двору, открила је своме сину све шта је и како је, и улила је у његову млађану душу таву љубав свом народу и вјери, да је овај презрјевши све удобности царског двора примио свог народа ствар у руке и спасао га. Па и први Христјани усадивши у срца своје дјеце страх Божиј, љубав еванђелској истини шиљали су их и у незнабожачке школе, но ова су с тога баш излазила не ослабљена него утврђена и већма ојачана у правој вјери, дочим су тамо могла сазнати разлику и потпуније упознати лажљивост и ништавило идоло-служења. Данашње вријеме јест вријеме слободе и слободног иеповједања вјере. Данас се и грађанске власти својски брину о школовању д}еце и о изображењу народном, не пазећи на то ко }е које вјере и народности, допуштајући и идући на руку да се свака вјероисповјест и у свом духу развија. Па ипак тако сјајних и успјешних посљедица мало је видити, а чешће је чути да се отац и мати туже да их дјеца не поштују, да их не слушају и т. д. Па откуда је то и гдје томе лежи прави узрок? — Ако га ко тражи и испитује не ће га наћи нигдје у другом чему већ у домаћем начину васпитања. Хоћеш ли да ти шћи и син буду послушни, то од најранијег дјетињства њиховог упућују их истини, богобојажљивости и науци Господњој. Тамо и ту ће научити да треба љубити Бога више него ишта а ближњега свога као самог себе. Сазнаће ко им је ближњи и какве дужности према коме имају као и то, да су нм родитељи послије Бога први и најпречи добротвори, које морају и требају да поштују, па тек онда да поживе сретно и дуговјечно на земл.и. А да се то постигне захтјева се од родитеља