Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 6.

Д.-Е, ИСТОЧНИК

Стр. 85.

частивошћу. Духовник издаје исповједну свједоџбу, која се мора поднијети претпостављеној духовној власти. 5. Глувонијеми могу открити своје грпјехе носредством сходних знакова, с којима се свештеник треба упознати преко сродника и укућана дотичнога. Исто тако моћи ће сазнати и за морално стање у опће глувонијемога. Ако је тај писмен, онда може написати своју исповијед, а свештеник ће одмах чим је прочитао, сагорјети тај папир и то у присуству исповједника. — Ако исповједник говори туђим језиком, и свештеник га не разуми^е, онда треба гледати, да онај исповиједи посредством знакова своје гријехе, јер кајање се грјешниково познаје на пр. по томе, ако руке склапа, бије се у прса, узима крст у руке и љуби га и непрестано у њега гледа, ако подиже очи к небу и т. д. (видн практическое наставление за душеп. саставпо по Бранду и Келеру, бившп прото у ср. Карловцима П. Ншсолић). Ако је какав изванредан случај, на пр. напрасне смрти, страдања на мору или копну, онда се може предузети исповијед у краткпм цртама, па и без епитрахил,а, без кога, знамо да се не може вршити никаква свештена радња. Та би исповијед могла гласити овако: а) признаје ли он пред Богом своје гријехе, и каје ли се за њих; б) вјерује ли у Исуса Христа као у Искупитеља; в) уздали се у безконачно милосрђе божје и у опроштај гријехона; г) хоће ли, ако оздрави, загладити своје гријехе, добрим дјелима. (Нечаев: Практ. руков. дла свјашченосл. § 69. у примједби). 6. Ако онај, који се каје, није показао достојне плодове кајања, тада му духовнпк, по праву, које му црква даје, одреди епитимију (2. Кор. 2. 6—8), т. ј. црквени кар или канон против сагрјешења, да би не смијући се причестпти за неко вријеме, осјетио кривицу своју, и сачувао се, да не буде осуђен као недостојан причасник, крив тијелу и крви Христовој. Епитимија не сматра се као каква судска казан, која човјека због извјесних гријеха лишава односних права и добара за увијек, већ се сматра за средство, којим се један лијечи према упутству духовнога л>екара, од својих духовних болести, а други се застрашава, да не падне у сличну болест (Макарије: Догм. богосл. од 1857. стр. 341.). Испозијед није Судница него љекарница говорп св. Јован Златоусти; њоме се не мучи грјешник, него му се даје опроштај од гријехова. — Епитимија је нужна за онога, који није у стању другчије одустати од својих грјеховних навдка, и по томе /Уна, састојећи се из добрих дијела на пр. из молитве, поста, милостиње, путовања у св. мјеста и т. д. (прав. испов. дио I. одг, 103.), имаде да лијечи болести оним, што стоји насупрот страсти, од које грјешник страда (Григ.

Нис. пр. 6.). Тако: ономе, који је неумјерен и неуздржљив, треба одредити пост, себичњаку и тврдици, дијелење милостиње, невјернику честу молитву и поклоне. Свакако треба одређивати онаку епитимију, коју је у стању грјешник да изврши (књ. о дужн. гл. 96.). За гријехе, који су учињени тајно, одређује се тајна епитимија, а за јавне гријехе, који служе на саблазан другима, одређује се јавна епитимија (књ. о дужн. гл. 97.). — Одлучити кога, да не опћи са вијернима, или да не иде у цркву, може само епископ, а ускратити причешће имаде право сваки свештеник. По правилима свете наше православне цркве, може разрјешити од епитимије само онај, који је одредио епитимију. Ако је когод одлучен и пошао другоме, да га прими, томе се продуљи одлучење, као таковоме, ко]и је слагао и преварио цркву божју (ап. пр. 13.). Обзиром на начин кајања, може епископ смањити или повисити епитимију (I. вас. саб. пр. 12.; VI. вас. саб. пр 102,; анк. саб. пр. 2. 5. 7.; Петра Алекс. пр. 11.; Вас. вел. пр. 2.; Григ. Нис. пр. -1. 5. 7. 8.). Ако је презвитер или ђакон говори апост. правило 32. — одлучен од свога епископа, не мора бити примл.ен од другога, него само од онога, којп га је одлучио, осим случаја, да умре епископ, који је истога одлучио, (види сард. саб. пр. 13.). Древна црквена правила односно епитимија, доста су строга на пр. ономе, који хотимично учини убијство, ускраћује се причешће за 20 година; прељубодјеју 15; кривоклетцу 10; блуднику 7; крвосмјеснику 20 и т. д. (Вас. вел. пр. 52—59. 64. 67.). Та је строгост у своје вријеме била нужна, при онаковим саблазнима поганских народа, при оном страшном гоњењу, и црква је била принуђена онакове мјере употребљавати. Но како оци црквени, тако и древни сабори црквени, нигда нијесу примјењивали ова правила безусловно; шта више увијек су препоручивали пастирима црквенима, да пазе на каквоћу гријеха, на душевно стање, на спољашњи положај, на живот грјешника прије и пошл.е гријеха (Вас вел. 34.; VI. вас. саб. пр. 102.; I. вас саб. пр. 2.; анк. саб. пр. 5; карт. саб. пр. 52.). — На другим саборима одређено је — говори Валсамон у своме тумачењу на 102. пр. трулскога сабора да епископ, који имаде право везати и дријешити не мора се држати свагда правила, која се односе на епитимију, него треба, да означи епитимију сходно лицу, воје се каје, т. ј. сходно његовоме узрасту, расположењу и способностима и да при томе узме у обзир каквоћу гријеха, јер на тај само начин, моћи ће се извјесној болести сходан лијек дати. (Правила св. ап. св. соб..., Москва 187/.). 7. Свештеник је строго обвезан тајити гријех, што му га је неко открио при испо-