Dabro-bosanski Istočnik

(Јтр. 98.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

На све то нерачунати, непрозирати мало даље н незнатн да сами пунимо кесу шпекулантима и чифутарији а своју нразннмо тако, те себи и својима иропаст иринремамо — заиста је више него лудост! II зар је то добар знак кад се човек занесе па неће ни да чује за род, порјскло н мјесто откуда је? Ето на жалост има нх н таквих, који се сраме и својих родитеља, своје родбине и народног пмена, а то све зато што су посталп уображенн, занешени и оппјенн онијем што нх одрођава, што их навлачида своје забораве ипобаце п у туђе јато преселе, те тамо заволе и обљубе оно што нпје наше. Г о р д о с т ј е с м р т н п г р и ј е х; а свакп г р иј е х п н р е с т у н повлачп з а с обом казн. И такови нијесу приснјели ни тамо нп вамо; они постану одмах збуњени п наноељетку увиде пропаст; јер нешто од својпх старпх задрже а н е ш т о по модн, но духу времеиа прнме, али то н е ш т о чшш све да таковп присвајају са обе стране само оно што нпје паметно пи корисно. Наш иарод варошки н сеоскн неможе, нетреба, уираво несмије да се углсда те да корача узастопце за оннм свијетом и нојединцима, који имају осигурану зараду а богме и будућност! Овдје разумијем чиновнике и стране трговце. Чиновнпцн имају своје плате, за себе п нороднцу пензију; па пружају се колико им се може. Страни пак трговци својом промућурношћу наше трговце избпли су из седла и раде тако, да по драгој вољи могу начин свог жпвљења удешавати. Па шта видимо? шта да речемо за наше варошане? — за наше сел,ане? Ох, људи божпјн опаметите се! Увјеренн будпте, ако се нетргиете натраг, ако друпш наметним нутем непођете будућности, нропалисте, убилисте не само свој оистанак него н будућност своју, своје породнце, а богме ту и народ страда! . . . У мору укоје су до сад породнце, опћине иа п народп строноштали се, тешко да не потонемо сви а с нама нде заједпо и све што је наше; јер норед тога јада што мање зарађујемо а више трошимо, — наша младеж своје народне нјесме нанушта, већ тражи

туђе; своје нгре заборавља а учп н нгра „нолку", „квадрпл", „чардаш" нтд. своје даворије од којих иа прво мјесто мећемо „српске гусле" презире, а употребљава нешто ново; своју красну „српску славу" крсно име, све то ладнпје дочекује и слави, а прима и почиње славити „нмендан" и „рођендан" ; пскреност п простодупшост замјењује лукавством п нритворношћу; мјесто оданостп п ноштовања старијима, одаје упорство п норугу; мјесто љубави н наклоности свој своме, својој вјерн, обичајима н народностп, указује мржњу, немарност, нопустљивост п одвратност; мјесто смјерности, умјереностп и трезвеностп, чнни безобразлук, прождрљпвост, псовање, бекрнјање, пнјапчење итд. итд. Је ли да је тако ви родитељи, оцеви н мајке и ви миле сеје?! 1 [уј см да велите: „јест" а ја вам одговарам: и ви сте много и многО криви, да је тако; и ви сте на далекој странпутици! Од других народа међу које одлазнше и одлазе Србн, ненађе се нн један да наше одијело или какве хрђаве навпке да прими; свак његујеи чува, своје, а мп ето непзабирамо него нрнсвајамо што прије видимо, неразмишљајућ, оћс ли нам то шкодити! С тога изгледа п бојатп се да 11е нанш старн људп чуватн своје а младеж ако до краја избезуми као да ће све наиуститп п претопитн се — што недај Боже да буде! И ми уздајући се у помоћ божију, у свијест искрени прпјатеља народних, не можемо ј ош очај аватн — ие можемо губитн наде! Но да паше уздање имадне основа, морамо живо настојати п буднти свпјест, морамо чинити да сваки упозна: шта је, какво има право и како је ко иозван поступати према себп, својима; према црквп и држави. На тај нлеменитн задатак треба да се одважи сваки срнекп свештеник, сваки срнски учнтељ н свакп други родољуб. У то пме драгп брате свештениче, који мораш завиритн у сваку срнску ку1гу нравославну, нреиоручујем ти п молпм те да свагдје ио мало застанеш, иа гдје сазнаш да се помоћ божија прпзива а иравда,