Dabro-bosanski Istočnik

Ст р. 102,

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 7.

нит и знат нозив свој, одушевљен бит у раду кву за народ: он то мора знатп. Овде немис.шм свом; и проучпт, разумјет, љубпт и вјероват ри- онако, као што би мпелпо оиај, који хокс да се реч Хриетову. Ако свештеник не познаје ово боји да евештсннк непостанс нграчка ћсиФа нешто напоменух уподобљава се орачу који незна колико самовољних чланова цркве. Не! —ја тако за какав му је усјев згодна иоорана земља, и нс мислим. Ја мислим, да свештеник мора л,укоји баца сјеме у земљу нуну трња, пијеска и бити цркву своју при вршс-њу свстнх тајана. а корова. Бити свјестан свога светог иозива, бити не дјејствоват у њој као иреко срца нли горде1>н љубитељ вјере и народа свога, мора бити сваки се по оиоме : „трпста без попа нпшта." Ово нмје свештеник, ако хоћс да одржи свој чин и своју речено да се народ баци у нрашпну, а евсште личност иа висини ноштовања. Мора у дјело ник иостави на недостижими стуб, но да се узнриводити, дјелом доказивати, да се и на њему несе, но народном мудровању, иотреба божпје види да је пстина што освећеним устима збори благодати нри сваком раду, која ее на раденикс да је заиста: „вј ера, без добрих дј ела, јизлијева под видљивим знацима, са свештеникомртва." — вим благосиљањем. Ово није речено због лнчног Наша српска исторнја, која има лпстова и прпсуства но због рада кога свешгеник ради. црни.м словом исиисаних није без лиетова злат- Е еад је свештенику дужносг нодпћи и своју ним словом иснисаних. На тим дистовима наћи личност нред народом да нм покаже, е је достоћемо доста имсна која нас опомињу на рад окојјан носити чин духовника, даје достојан ироспти срнске цркве, око утврђења православља у нашем благодат од Бога за све вјерне. Сриству. Шта мислите, кад прочитате име ев. Познатн живот, обпчаје, мисли н жеље евога Сава, св. Симеон, ев. Арсеније, св. Макеим? — иарода може само онај којн је и срцем и душом Што вам се у срцу нојави кад помислите на \ уз народ са народом. Својим животом и радом поиротопои Недељка, који смјело са крстом у руци казат како се жнвн и ради: поигговати добпе ироговори: „Одбите сс силни од силнијех! Док обпчаје п нодржавати их, те њпма доказиват да у цркви закон савршимо, знати ће се на коме је: „обичај готов закон", а зле обпчаје н хрђавс је царство", који се не ноплашп мача ни хан- навике искорјењавати; пспитивати мисли, жел.е џара, нити сурових нападања од стране разјаре- и осјећај свога народа, па добрс мислн не дат них отимача српског престоља, који се непо- да остану само „пусте" мпслп п жеље, а добре нлаиш — — — јер бијаше обузет духовним осјећаје још више разбуктит: напротив хрђаве животом, јер бијаше свештеник. — Шта би мисли п предрасуде чупаг из душе свога народа могао миелит? Тад би се срцем п душом пре- као коров са њпве. Треба знати да је и жељетн нио у оне крајеве, којн су гледалн те славнс хрђаво, нравп гријех, јер таке жеље доиесу и мужеве, а затим у рајско насеље, које Бог ири- така дјела, те није ни чудо нгго еу иуне апеане, ирави за своје добре елуге — свештенике. У што се кују посве дневно ланци за нућење овим славним синовима нашега народа куцаше човека, у комс почива божлја мјсзимица наша хришћанско и родољубиво српско срце. Ови срп- душа, коју човек обрне на добро или зло. ски великани нознаше свој народ, те му усаднше Само овако 1.е сс отворити врата у душу дубоко у срце свето православље, да су за њ народа у ризницу његовог духовног блага. На вјековима многи синци крвљу лили, на кољу уми- упознат свој народ, да богме, да ме треба физичкс ралн, те постали мученицпма за вјеру н народ. спле; Хнистова је ријеч п сила н моћ н снага Ово су она српска чада, која умилним гласом, свештенику. Истина треба мало више труда; добрим владањем, примјерним држањем, умјере- али које тјело души служи иеосјећа за умор; ним животом, свеердним радом, узвишеном л>у- само треба чисту душу и добру вољу имат па бављу и безпримјерним пожртвовањем спојише се изврше и најтежн задатци у животу. Народ правоелавни осјећај са српским осећањем те по- је црква, а црква јс нрава, која живи вншим дустаде наша црква „српска црква", а православна ховним животом, која слуша ријечи Хриетове и вјера „српска вјера." II нама данас- ништа не- чува пх. Упутимо сваког члана да изабере смета, да свој народ упознамо, на да га одржимо „б л а г у ч е с т", јер само на таком темел.у може н срцем и душом на путу правог хришћанства црква живити мирно у нутра, а одбитн нанадаје — с в. православља. Само немар наш може; који долазе с ноља, само тад може бнтп народ сметати, јер нема силе, која може свештеника право „стадо" а свештеннк у истини прави сврнути са иута иравог пастира; а томе нам јс „пастир." доказ оно много и нечовечно гонење цркве Хри- Прп пролажењу кроз иарод н р а в и е в естове у доба њеног почетка. Ко подлеже? она штеник, свакад пред свакпм п у свакој прннли тиранство? човечанска или. божанска уста- лици, јавља се као васиитач, као учнтељ, као нанова??? ! ставник, као савјетник, као — љекар душс Упознати народ није ни лака ствар, али није | и тј е л а. Он је и са одраслим н са младим, п несавладљива. То се постизава, са опћењем, дру- са мушким и са женским, и са сиромашним и са жењем и живљењем са народом: управо са — богатим и са мудрим и са нростпм. Дружећи се не туђењем од народа. Свештеннк је за цр- еа њима иепитује пх и са добре и са хрђавс