Dabro-bosanski Istočnik

Стр.

104.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

_Бр.

Бесједа на задушнице.

Драга браћо !

И код незнабожаца па и најдивљи и најсуровији народа, ошакују се умрли сродници, знанцн и пријатељи. Једни би народи чували у скупоцјеним кутијама непео њиова тијела, други мирисавим травама и мастима нануља ли би мртве остатке, да им дуже времена цјелокупни остану и т. д. Када су дакле и сами дивљи народи указивали част својим мртвима, — то још више ми хришћани треба нашијем умрлима да достојну част одамо. Корисно ће дакле бити, да вам у овој бесједп у кратко изложим, како

тужни кућана, — почну се ондје шале збијати; ако многи долазе ту. само да се нанију и наједу, доиста опда слаба ча€т: шта внше, срамота и никаква корнст! Тврдо знам, да кад би онда мртвац проговорити могао, устао би и иовикао : одлазите ви лукави и притЕорни људи, јер не дођосте мене ради, да ми последњу и братску услугу учините, — него ради вашег грла и тр буха, да се само наједете п напијете. 4. Не само док је мртво тијело у кући, него када га и у цркву понсеу, треба да га проиратпмо и у спроводу будемо, пјевајући заједно

ћемо најбоље показати, да наше мртве чествујемо са свештеником : С-вјати !>оже, и друге пјесне. и да их се сјећамо. То ћу вам доказати у ово Од цркве, да га опет до гроба спроведемо, седам иастуиајући тачака.' * прегршт му земље у гроб бацимо: а души да 1. Шта се мора радити п чинити, кад умре М У в Ј ечни » 0К0 Ј »ожелимо. Не треба дакле у човјек V мјесту, ђе се ми иалазимо ? Често и С "1 Н,В °Д само зат0 " ћи ' Д а В "Д ИМ0 " 1та се . тамо обично бива, "кад умре хришћанин у једном Р ади ' нс го да се молимо,Когу за душу покоЈипка. мјесту, да се ту ништа нити чује ни види, — 1311 Р? дом са евиЈећама л руцп да 1а нратимо,

и осооито да настоЈимо, да у спроводу влада ред, мпр п побожност. Ие будимо на спроводу само великнх н богатпх прпјател.а, него долазимо на ногреб и сиромашни нашп сусједа; јер п онн су браћа наша. 5. За душу покојнпка, врлоједобро даватр на ногребу милостињу еиромаеима, као што о томс и св. нисмо говорп ; и отуда ностадоше у нас тако звапе даће или иодушја. Красан обичај

до кукања, илача и Јаднковања. I [етреба. плачу и јадиковању замјерпти ; јер тешко је — нити се забранити може, да се том приликом не искали туга и жалост за онима, које смо за навијек овдје изгубили — нити ћемо их на земљн више икад видити; али треба знати, да се не Остаје само при плачу. јер има нешто, што је за мртвог потребније. Треба се дакле за њега Богу молити. Када свештеник чига канон на исход души, читајмо га и ми с њим, и гледајући али ево жалбети, кад се на зло нзврнуо! Слабо на блнједо тијело умнрујућсг, нрепоручимо му! се^ту сјећа спротиње, него се скуни п еито н душу с топлом молптвом Богу, да јој милостив бијесно и то само, да се још боље наједе н набуде; те је онда тек учињено оро, што Ј - е нотре- пи Ј е : те тако частећн се н трошећи имање нобитије од илача. Тада нека ирпетуии суируга, сви рбдично, удари се у свађе, нсовеке и ружње, сџнови и кћери, нека обгрле ладну руку оца ил те мјесто олакшања души нокојнпковој, још већи матере ; нека оросе еузама њиово тијело ; нека грнјсх на њу иавлаче. Заиста грдна срамота, да ондје обећају, да ће остати ваљани и да ће Т У Г У 11 жалос-т, коју за покојпиком нроводимо, још псти дан на весеље, вику, исовку н срамно иијанчење, обратимо. 6. Част указаћемо мртвима и онда, ако гробља, ђе их укопавамо у реду и пристојној чистоћи држимо. Гробље браћо називамо ми свето мјесто ; јер су гробови наше вјечне куће. Као год, што је дужност општине пазити, да је гробље јаком п добром оградом опаеанб, тако је задаћа и свакој породици, да гробове својн умрли у реду држе и чисге, н да крст чело главе покојника увпјек стоји, као знак, да је то био хришћанин и да је вјеровао у раснетога Хрпста Снаситеља. 7. Алн н то све још није довољна чает, коју мртвима нашим указујемо. Мп не треба само за њих да се молнмо онда, док су њина мртва тјелеса пред нашијем очима, док на оиијелу њпову стојимо и док их у гроб ноложимо : — него док смо год живи, нека топла наша молитва за њи ненрестане. Дужноет је дакле

исиунити савЈете њиове. V. Ако желимо част указати умрлом пријатељу или сусједу, то како чујемо да звоно њиову смрт огласи, треба одма да иомислимо : ето опет оде са овога свијета један брат мој или сестра. помоли се Богу за душу његову и из свег гласа реци: Бог да га помилује, — Бог да му души нрости: јер браћо, Богу је врло пријатна овака срдачна молитва. 3. Ако оћемо, да пристоЈ - ну част укажемо нашему умрломе сроднпку п нрпјатељу, онда му то учинимо још ондје, док му мртво тијело у кући лежи. Када се скуне сви сусједи и блиски род, да штоно ријеч чувају мртваца, да му мртвачки одар наките — то тијем врло добро чине, да се циједа иородица умршег утјеши ; а и за душу покоЈ 'ника то је полезно. Али ако ту (ђе мртвац лежи) дођу и звани и не звани; ако препуне собу, да се човјек загушује; ако мјесто плача, мјесто молитве — мјесто тјешења