Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 156.

Д.-Б. ИСТОЧНИК.

Бр. 10.

имао четири сина: Џебала, Сауалема (оца мираЈ, Алегаи Саита, апо иредању биоје хришћании, и потомци му пошље примише мухамеданизам. Његов је гроб у пустињи, шест миља далеко од монастира, на путу Синај-Суец кога сам и ја впдио. Сва га племена поштују као свеца. Кров и ћемер од његова турбета у пола јс срушен, и Арапи су се пореФенали да га онраве давши калуђерима саране новце, да им они стим оправе. Тај је сноменпк на пространој равни, ђе се у години дана један пут сабирају сви данашњи потомци салемови, и ту код прашукуиђедова гроба свака Фамилија закоље по једну козу или овцу, те се и мушки и женскп часте, играју, пјевају и веселе, па том приликом и загледају се момци и дјевојке, Ко нема ни козе ни овце да закоље, тај скува котлић бунгура, и донесе у комун. Жене и дјеца једу одвојено од мушкића. Том приликом закољу и по коју деву, које ревеном откупе од оног, ко их пма највише. Пољана У а д и-Ш е х а (поглавица племена) изгледа жива и весела тога састанка, јер се ту „кућиле" допртља еа чергама, дјецом и стоком. Ту се уговоре и многе свадбе и погодбе, јер за ђевојку ваља дати тазбини једну деву или неколико коза. Многи младић оде у Каиро, Суец и Александрију, пак елужи Европљане, док приштедп новца за женидбу, и онда се враћа у „ слободну" постојбину, ђе воли живљети и гладан и бос, него у питомини а под државном власти грлити, бајунет у „аскеру." Они су у пустињи своји, живе у миру и слоги; нити један другоме што смије украсти. Причаше ми случај да је ту недавно брат брата опоменуо и прекорив два пута за неке мале крађе. Пошто савјет није вриједио, он узме' пушку и убије га евојом руком. У браку су доста морални, а ђевојка до удадбе ираваје светиња, и може кроз сред пустиње ићи сама. Ко би је напастовао тај би главом платио од племена туђега и свога. Њихови Шепхати знаду се, те нико не нрегони стоку на туђе худуте. По пустињама п то недалеко од путова, пмаду своје амбарове камене, ђе склањају жито, мрс и друге оставе, те, ма да се са чергама и стоком подалеко, и више сахати измакну, опет иишта им неће Фалити. Каоштоје речено, њихови предци били су хришћани, али пошто се појави Мухамед, многи Субијани ГаФери приме његову религију, особито нри КалиФу И бнимарнану, 65 године пошље Мухамеда, кад су се између себе посвађали. Том приликом једни изгибоше, једни одбјегоше, а трећи остадоше. Ја сам већ при повратку тога хаџилука са св. Синаја. Да не бјеше запирнуо вјетар и почело заладњавати, ио препоруци II о р ф и р и ј а и молби братетва, остао бп чак до по Богојављењу. Поеледњи пут служио сам у Неопалимој Купини, и топло се помолио Богу „ гокс-е.у н зд ксл," а на ведиком входу споменуо листу имена

цијелога братсва синајеког, па их том приликом већину и нричестио. На обједу у општој трапезарији, која је на кубе и живописана, прије подизања панагије, држао сам бесједу у име одсутног њиховог архијенископа, коју је превео о. Фотије на грчки, ободравјући их на трплење и подвиг у овој самотној и досатној пустари, ђе само виде небо и камен пред очима. Између осталога рекох им: По слову Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, врло су тјескобне стазекојеводеу живот вјечни. Многи су звани, али је мало избранијех. Ви сте послушали глас Јеванђеља, — оставили оца, матер, браћу, сестре, — све усладе и све угодности овог свијета краткога и варљивога, те се уклонисте од метежа и саблазни, посветивши свој живот посту и молитви, да тјело морите а душу усавршпте и спасите: Нже погкћнчт. Д8Ш8 ск<иу мене рддн н Силнгслни, тон сплсет н>, рекао је Христос. Отац небесни нека вас утврди па том подвигу и у молпгвама, које ви непрестано приносите за свз вјерне и за све људе на свијету. Захвал.ујући вам на срдачном гостопримству, кога ћу радосиом успоменом сјсћати се до краја мога живота, молим вас, оци браћо, да не заборавите у вагаим свегим и богоугодипм молитвама споменути и мене, мпогогрјешнога н педостојног архијереја. Не пропустите такођер помолити се Богу за бољу с р е ћ у и душевно опасење онога народа, из кога сам ја поникао, и да га Дух свети утврди у православљу њиховпјех праотаца и светитеља: Симеуна и Савве, 17. Новембра, са шест камила и осам Арапа кренуо сам се са св. Синаја, Нри опроштају пред портом и ирвом кораку под знамењем крста, звона сва зазвонишс, а три тоиовска метка одвалише са свете тврдиње, да се „ехо" одазиваше кроз ваке и продоле испод каменог Хорива и Галактијон — Епистима до у врх Синаја: Сва братија па и старци изнемогли од дугога иоста и година, посрћући, пристајаху за мном да ме испрате до Аронове горе. Моје троструке молбе да се врате и нетруде, ннјесу ништа помогле. Ту се није ни без суза мимоишло с обје стране, јер рекоше скромни и побожви оци: „ријетки су гости у архијерејском чину, да се до нас потруде и 1 утјеше нас ; а ово је још друга година како је наш отац ПорФнрије због послова одсутан, брннућп се за наше живљење. На тој даљој оиратњој сви се изљубисмо, а млађи и ђакони још ме даље нратпше. Осим гора и долина ја сам на том нутовању или хаџилуку прошао кроз ове главније: Џ е б е лТ о р, Џ е б е л-С у р и Џ е б е л-С и м. А знатније долине: УадиШех, У ади-Аха д ар (зелена долина), У а д и-А е ш (гнијездо), А а д и-А р т а ма, (дрво тог имена зелено а шибљасто као наша ракита). У а д и-Л а б у е (трава коју брсте козе) г