Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 10.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 161.

цио нравосдавни род христијански, за ктиторе и нриложнике овога храма, и у коме ће побожни христијани добијати дугаевну храну Слова божијег. Ми смо се данас и сабрали, да будемо учасници те радости, да нрисуствујемо свечаности н слави ове цркве. — Црква је ова била до данас тек само зграда — грађевпна, а од данас благословом Високопреосвештеног владикс, ностаје дом Бога живога, дом у коме ће се моћи служити „часна литургија" свагда, и у коме ће се побожне дугае у својим миеиима, у молитви, тако |)е1|Ц, с Богом разговарати. Благочестиви христијани! долазите често на молитву, исповједајте се и причегаћујте, кад год је вријеме. Први христијани у вријеме Христа и одма послије њега радо су се ради богомоље скунљали у храму ЈЈдејском, у коме је сам Исус Хриетос, а доцније и апое ш проповиједали. Али јога доцније послије Христа кад је настало велпко гонење христијана — христијани се нису сабирали у јудејскот храму, нити су могли нн смјели подизати себи особитс цркве, јер еу их незнабогаци гонили; него су се тајно скупљали, крили и по катакомбама — пећинама — Богу се молили. — Пећине и сакривена христијанска мјесга, била су нрва христијанска мјеета за богомољу, јер за кога би се дознало, да је христијанин, и да у Христа вјерује, тога би незнабожци и њиховн цареви одмах на муке метали. Ако је гдјс била подигнута која христијанска црквица то ју је сила незнабожачка првом приликом сругаила и у пепео претворила. И из тога времена имамо хиљаде мученика, који су смрћу засвједочили истинитост свете п божанствене Христове науке. И кад би хтјели наводитп примјере, као доказе гонења христијанске цркве, то бн их могли хиљадама навести, јер их је псторија христијанеке цркве препуна. Та ето сви аностоли и сви скоро њихови ученици мучени су и на мукамаза светпњу Христове вјсре помрли. Ето, тако су гоњснп први хришћани и ирва хрпгаћанска црква. Но кад грчки цар Константпн велпки 313. године ио Христу прогласи слободу свију вјероисновјеети, па дакле и слободу хришћанској вјери у својој држави, од тада хришћани почеше свуда на јавнини и отвореним мјестима правити велике и велељепне цркве. Цареви и великагаи почели су се од тада надметати, који ће љепгау и краснију цркву саградпти, те су се и рвдокалп кад је која црква гато љенше израјђена и украгаена била. Ето, ма и укратко видјесмо каква је била судба хригаћанства и хригаћанских цркава од Христа до великог цара Костантина. — Кад се на ту судбу хригаћанске цркве од Христа до великог цара Костантина осврнемо, то видимо : велику сличност са судбпном српског народа и

српскпх цркава од Косова до данас. Као год гато су се ирви христијани богомоље ради но пећннама крили, тако су се и Србп погаље Косова крили. Срби су се но нећинама крили, као гато то и нјесма српска каже : „Студен камсн у нећини хладној, бјегаз олтар ерпским молптвама." Ето видјеемо каква би судба српске цркве до данас; видјесмо какво гоњење и какве је буре претриила. — Но бага у том гонењу српска је црква и била једино прибјежигате свију оних, којп су страдали. Кад је нага народ био политички пропао, тада га је црква прихватила, п она му је била стожер н средигате око кога се наш народ са надом обавијао. — Блага ријеч духовника у цркви била је мелем ојађеном срцу србиновом. Кад се наш народ није смјео ниђе скупљати, тада се је састајао код цркава, да се ту виде, и да се један другом најадају о свој муци и невољи. Дакле црква је за оне била прпбјежпште у данима нагаега страдања. За то се нага народ и односио увјек синовљом послушношћу према цркви. Нага народ чим је осјетио благодат слободнијега времена одма се трже, скочп п поче подизати, гато се норуишло, а правити п гдје није било: „Да пропоју часне литургије на утјеху и спасеније нагаих дугаа и на утврђење вјере православне." Истпна Бог, у сваком народу, у свакоЈ религпји, вјерп, и кроз сва времена било је и би ће религиозних ревнитеља, у некпм умјерених и савјесних раденика, а у неким чак и занешенпх прозелпта, алп насиља срједовјековног и прошлог ваљда никад вигае не ће битп у пзображеној Евроии, јер се на та дјела гњеви небо и грозе човјечни људи. Ако и чија, а оно заиста наша црква и наша вјера с те су стране много патили, нак је доба, да под човјекољубивим скнптром цасаревим почине и одахне, како би га ми и наши нотомци вјечно благосиљали. Нагаа је црква велпм много на све странс претрпила, а л и ј е о п е т о с т а л а чиста и н е п о р о ч н а кр о з св а љ у т а и тегакд времена, с а ч у в а в ш и н а ј д р е в н и ј е а н о с т о л с к о правоелављ е и п р е к а л п в ш и сеупатњамакао з л а т о у ж п в о м е о г њ у. Блажене успомене, наши претци и њихови духовници знали су нам сачуватн правоелавну вјеру, а са њоме српеку народност и језнк, па и сое друге наше светпње, те су вољнп били растати се животом и имањем, и радије су трпили сваке муке и страдања, него и у длаку, да попусте од лпјепог православља п изневјере народне светиње. Па кад су онп све то знали, хтјелп и умјели сачувати под силним притисцима, зар да ми то данас не сачувамо у слободи ? Развптак и одржање нагае православне вјере у данашњем времену зависи ће највише