Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 10.

Д.-Б. ИСТОЧНИК.

Стр. 153.

Пут на Синај.

наппсао Хаџи Савва Косановић, бивши Дабро-босански лштроподпт. (Наставак.)

Звоник, џамија и мунара. Звоник је нов и трокатни, са вишс звона ередњс величине, лијепо израђен од бијелог мармера, и стоји одвојен од цркве са сјеверо-занадне стране. Шњим успоредо иде мало мања од њега мунара турска, а покрај ове и џамија, са равннјем кровом, доста голема. Чптатељ ће одма помислити у себи и занитати: а шта ће џамија горје па брду синајском, па онда опет овдје доље уз монастир и џамија и мунара? — Врпједно је да о њима кажем историју онако, како с а м с л у ш а о н а С и н а ј у о д м о н а х а. „Кад јс Мухамед турски сзетац — „Пеигамбер" овуда пролазио из Арабије у Египат, са својим караваном, он сс позна и спријатељи са тадашњим игуманом II а х о м и ј е м, који га је вазда пријатељски угошћавао и дочекивао. Мухамед је тада био идолоноклоник. За то му је Пахомије сваком ириликом толковао, о науци хришћанској и о старом завјету, што је мухамед с вољом слушао и памтио. Пахомије, као да би пророчким духом предвпдио, рекне једном Мухамеду, кад се овај враћао из Мпсира са неким богатим миразом : „Ти ћеш пријатељу, постати врло моћан и знатан муж, да ће ти се многи клањати; али у томе случају немој заборавити иа наше пријатељство, н на ову кућу, у којој се спомиње живи н истинити, „три ипостасни" Бог, о коме сам ти ја већ доста говорио, и упознао те са вјером старог Изранла, и новом хрншћанском". Овај му то и обећа, т. ј. ако се исиунп његово цророчанство. „Мухамед изиђе на глас после „еџире" илн бјегства, мислим 622. године пошље Христа. . . . „Девете године нокори се Мухамеду Сирија и Арабија, иа све даље, освајајући и покоравајући својој религији, нође и на Египат, те с војском окрене пспод Спнаја. Пахомије му пзнђе па сусрет, као прнјатељу, дочска и угосги боље но икада, на га том нрилпком иодсјетп п на обећање. Мухамед изда наредбу, те сс напише Ферман од његове страпе, у коме заповједи : „Да синајски монаетпр п његове монахе, нико и никад од правов.јерних Мусулмана смије узнемнрити, нити од њих што Тај Фсрман он је потпрдпо цпјелпм прстима, замоченим у мастпло, као „туром." Док је то иисмо било у рукама Синајаца дотлен су и билп на миру од сљедбснпка мухамсдовпх; али доцније неки Султаи било милом или снлом, узме им тај докумснат, којн се и данас чува као светиња у стамболској ризиици, у коју никад иезавирују иновјерци. Копију нак од тога писма, нотврђену од Султана,

неотимати. дланом и

као истинпт препис, уступи синајскпм монасима, која ее чува у Каиру на синајском Метоку Жув а н и ја. Да је то ипсмо Мухамедово аутентично, веле да је нотврдио н његов унук Осман, којн је на молбу патријарха јерусалнмског СоФронпја, издао нодобан Ферман за Божиј гроб, и у коме пзмеђу осталога стоји: „Каогод што јс мој, блажене успомене Псигамбер Мухамед даровао своје писмо синајским монасима, радп њпове мирноћс: то п ја, његов насљеднпк и потомак, давам ово ппсмо патријарху месијине (Христове) вјере, и наређујем: да, нитн њета нпти његове насљеднпке, нити гроб Иса-Пеигамбера (Христов), нити монахе, п поклонике његове, несмједу п р а в овјерни Мусулманп напастовати." ■— Оригинал овог иисма и досада се чува у рукама јерусалимског братства." Довлен прпчања, која сам чуо на Синају о тијем документима, а сада причање о џамијп и мунари. У почетку 11. вијека настало је јадно и чемерно стање, за егнпатске п палестпнске хрншћане, којима су доста номогле црквене свађе, нри падајућем византинском царству, и супремацијама римских нрвосвештеника над цпјелом црквом. Исторпја казује, да је тога доба, ио свима градовима Египта н Палестине, потоцима нролијевана крв хришћанска, која је доцнпје пзазвала и крсташке војнс, за ослобођење светијех мјеста, јер грчко царство бјеше растројено, и слабо да их заштити. Највеће су бпједе бпле при трећему калиФу; Фатим А л и-А б у, или М е л е к-Х а к е м Д а х е р у, цару нризвану по божпјој милости. Он је у Египту и Палестпни до земље срушпо 350 хришћанских богомоља, нештедећи много нн самога Хрпстовога гроба; па бјеше наумио, да раскопа и раскућп п спнајски моиастир. Године 1009. он пошље с војском свога везпра, злога И б и н-Г а ј а т а, да то изврши. Али прије његова одласка на Спнај, неки егинатски монах, како веле, братић потурченог Гајата, прије његова одласка норучи на Спнај отцима, да на брзу руку начпне иокрај цркве џамију и мунару, и још их научп, како ће ее владатн да сачувају монастпр Кпрпјак. Ибин Гајат учадори се с војском на два сата од монастира, ђе му изиђу на сусрет старјешине, понесавши му на дар златне и сребрне сосуде, молећи га ; а их поштеди. „У нашему монастиру нема внше ништа од вреднпјсх драгоцјеностп ; а оно друго што сте ви наумили учинити, то смо ми евојевољно учинили давно, т. ј. нокрај наше црквс пма упоредо џампја п мунара, са које се оглашава име великога Алаха, п ми иоштујемо