Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 22

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 2.

„из оглуве", но отиди тамо кад се коси, кад се пласти, кад се врше, кад се садијевају снопови, кад се окопава кртола — па ћеш впђет ]едног раденика са разбарушеном косом, која му пада низ погнуте плећи и низ тешким знојем ознојено чело. Да! то је народнн свјештеник и мученик, то је агин кмет којн „са знојем лица свога зарађује насушни хљеб" за ссбе — па и за агу. — Уђи у кућу таког мученика. Просга сељачка кућа у којој се по лугу пршка неколико ситне српчади са остарјелим ђедом и баком, јерје ,,госпоја пошг" отишлајош јутрос да пласти и да уреди раденицима и „господину пону" ручак. Немој да сметнеш, оно је „госпоја попадија" у зубуну са преслицом и дружицом у рукама, са вилама и грабљама на рамену, са каблом на глави и са бешиком на леђима у којој гугуче мало српће, као да бн хтјело рећи: „Мајко! подрашћу ја, па ћу ти помоћи 1" то је баш она сељанка игго јутрос рано крај тебе прође и упути се у поље. Све је издирало вас божији бијели дан, а упекла божија зви језда, те се једва чека миран сан и масна (?) вечера; али ето ти наједанпут: „Попо, готово ми умријет дијете, да еа крсти!" Попо одмах впле и грабље на страну а требник и петрахиљ под пазуво, па два сата пјешачи. Кад сврши посао а сиромашни сељак ће ти: „Ако бог да попо нећу ја тебе заборавити", те ти мој иопо натраг. Тако један тако други, а тако богме и многи. Шта ћемо оваковом човјеку рећи, ако баш ништа не ради за општу ствар ? Истина, овако материјално стаРБе нашег свјештеника пратило је готово од вазда. Бива, како је народу онако је и свештенику. Но нек се не заборавн да се данас нште од свјештеника,

да је у општини нрви, да је тамо пружене руке, да је пристојно ођевен, а одкуд ће то учинити, кад он нема паре ни динара, а народ се одбио и од њега и од цркве од кад је наступило ово „ново доб.ч". Ако желиш да се свјештенпку не може иримјетити на његов живот и држање, пружи брате Србине коју више, у онај попов џеп за који има предрасуда, да је без дна, па онда имаш право приговорити. Хрђпво материјално стање, узрок је тс често свјештеник падне у погрешку — јер нсмање је пајтврђи град — и то тагеову погрешку, за коју га његов Аркипастир мора казнити. У таком случају нико се не задуби дубље па да нађе узрока, него на свештеника или чак на цијело свјештенство удри погрдним ријечима. Заиста у таком случају много се забаса. Кад би се могло грдњама да поправи ово данашње стање, па нек буде и грдња; али то не може бити, зато престанимо у интересу свију нас. Наше пак варошко свјештенство управо рећи не постоји, изузев двије три вароши у свој Босни и Херцеговини. Док би варошки свјештеник чекао док га шехерлија награди, као што треба, за његов труд, имао би још више закрпа на мантији но што их данас има; а овако опет и оно мора се привијати уз сиромашног сељака, да му пружи потребни ужитак са житом, руном вуне, сијеном, дрветом, и да му у прољеће дарива најгоре у тору шиљеже. Кад се узме да варошки свјештеник мора на себе и своје држање више пазити, но селски — онда заиста и варошко свјештенство доета чемерно живи, те није ни чудо, ако не може коју цркавицу откинути на своје образовање. ^е се.)

Показивање иута у царство пебеско Бссједа лравославшш Хришћанима. Од митрополита Инокентија. (Слободан превод с руског.) (Наставак) Први одјељак Која н каква су то блага, што нам их је ,т,аровао Псус Христос с.ирКу својом ? Прпје него што ћемо о томе говоритн, обазрнјећемо се да видимо каква су она добра, што их Адам имађаше док бијаше у рају п док

још не оиЈаше погријешио, и какво Је зло постигло Адама пошто је сагријешио, — а с тијем н све л.уде. Први човјек, који ји створен по слици и прнлнци божијој бијаше све дотлена срећан и блажен, док својом самовољом није потамнно на