Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 60

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 4

особптом разборитошћу, смјерношћу и благотпку. Са тијех дарова свога сииа, надао се отац му Стеван да ће у Растку оставити пошл.е себе нашљедника, који ће кад се на владалачки престо попне, започето дјело славе српске најбоље знати продузкити. Али промисао божи одредио је Растку још важнији и замашнији рад. Док је отац његов сјединио многе раскомадане српске земље и полагао темељ тадашњој велнкој српској држави, дотле Растко одлази у св Гору да се тамо спреми народу српском за вођу у царство небеско. А то је било овако: . Једном дођу (Јт^вану Немањи неки калуђерн из св. Горе, да просе милостињу. Млади нашл.едник српског престола, упозна се са тим калуђерима, који су му о животу светогорском тако дивно казивали, да Растко и сам зажели такав живот проводити. Но како ће од куће отићи, кад га родитељи чувају као зенпцу ока свога? Растко да жртвује времено земал.ско царство вјечном и небеском, дијете од својих 17 год. — замоли једном оца, да га пустн у лов, те, кад му је отац допустпо, оде, али у лову се украде од својих пратплд^а, па умакне у св. Гору к' оним од Бога посланим калуђерима. Па се у манастиру св Пантелије покалуђери 1186г. Мјесто сјајпог одијела облачи насе црну монашку ризу, калпак и челенку замијени црном камилавком, предиде се посту и молитви. Кад се пратпоци пз лова вратише па јавише родитељима, да им је нестало сина, ови су незнајући намјере промислитеља небеског плакали за њим, II одмах послаше на све стране људе да га траже. Они, који су отншли у св. Гору били су сретни те су нашлн тамо сина Немањина жива п здрава, али покалуђерена. Некадашњи Растко поврати л>уде кући оцу, а за знак да су му сина у животу нашли, даде им пострижене власп своје часне главе и поздрав родителлша, да се сада зове Сава, што значи: да се њихов син одрекао свега свјетског ужпвања, па и имена којпм су га у свијету звали. Нмајући тврдо надање, да је нашиао на сигупан пу!', који ће га одвести у вјечни жпвот, св. Сава бјеше се одважно да се у св. Гори приправи свему оном, што ће своме народу у аманет предати. Он све своје мисли и жеље бјеше управио на то: како ће богоугодним дјелима, разноврсним помагањем, скупљајућп око себе врсне и добре ученике, подизањем св. храмова и школа, ^а увећа славу божију и да усрећи срп. народ.

Предвиђајући спасност која тада грозагае српском народу и цркви д од Рима и Цариграда, а по жел>и браће своје, која се по смрти очипој отимаху око престола, остави св. Гору и упути се у Србију, понесавшп собом моштп свога оца Симеона, јер знађаше свстител., да ће на њнма лако браћу измирити. 0, али си моћна сујето свјетска у срцу слабачком. Стеван нашљедник престола преклиње св. Саву да слогу, љубав и мир створн у срцу раздвојеном. Св. Сава додазп у земљу расцпјепану Србнју, у руци крст, у срцу искреност, нз уста му излази блага ријеч, љубав, мир и слога. Шта вшпо н сплни Рим стаје ногом у расцијепану Србију, у руци мач, у срцу иритворност, уста му гаапћу, раздор неслогу. Састатпе се браћа завађена, заблистаоје и крст п мач. Крст је побнједпо, св Сава је проговорио, на гробу очином. браћа се измирише, бл агослов сриског светнтел.а био 1*е обилат. Видећи да јотп српски народ није добио сдободу за којом тожи, па и ако је он догаао у Србију. А да би нсту добио оде св. Сава у Ннкеју грчком цару, а у то вријеме био је на престоду царском Тодор .Ласкар, код кога нзради да српско-правосд. црква буде самостадна. У исто врпјеме са престола патријартпког нудп се св. Сави круна вдадпчанска, он се смјерно захваљује на том достојанству, можда има бољи од њега, и бпо би остао у тој намјерп, да га како савјети и молбе патријарха, тако и љубав према српско-правосл. цркви и народу своме не принудигае, те буде произведен од патрпјарха Германа 1221. г. за првог Архнепископа српског. Сада као Архиепископ врати се у отаџбшту, вјенча свога брата Стевана за првог српског краља и стане се својски старати да правосдвље у српском народу утврди. Зато и подијели земљу на 12 епархија и у свакој намјеСти по једног епископа; подизао је по свој српској држави манастире, цркве и гаколе, као тпто свједочп седмовратна Жпча стодица Архпепископа српских, Студеница, Лавра српска н остаде вјечне куће, да се у њима Србп још из малена светој вјери уче, да у њнм поји народ пјесме у сдаву божију на свом језику, да слуша св. литурђију и слово вјечне истине од свештеника свога рода и пдемена, да се у њппа народ утврђује у вјери и побожности, те да се приуготови за пут у вјечно блаженство, јер нам св. Сава показа пут спасења.