Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧИИК

Стр. 63

би се копало и са других страна, те да се сав темел. укаже могло би се увјерити дал је баш, као што народ прича, била ту црква. (Добор је поред Босне ријеке у котару Дервенском.) У Слатини (село у кот. Градачком) у кући покојног попа Николе Јовановића налазе се три старе писане руком књнге у мањем Формату на јакој артији. Прво је: Часловац спочетка нема листа, садржине оваке: Бечерња, повечерије, тутрења, часови, изобразителни, молебан Богородици, неколико разних молитава, мјесецослов н најпосле пасхалија, која почиње са годииом (т. ј. 1731) асвршује са ДФЖ (т. ј. 1740) годином. Према томе види се да је ова књига писана прпје 1731. године, а пасхалија вриједи само за 10 година. У овој књизи има много записака, али се не могу читати. На једном листу стоји: „село возуча" на другом: „село младиковине". Друга је књига .л.ешпе писана. Спочека I. глас из Октоиха. За тим разне молитве (као неки молитвеник), тропари преко цијеле године, молбени Богородици и други. Од свега је најзнамепитији један канон, који нема почетка, али се по стихирима види да је анђелу хранитељу.

Једна стихира примјера ради: „Ограшши н грознји аггл« небстрдшн л«н-к лдалол10ш,наго. нк даждк л\м слиржоје скоје прншасткЈЕ н чистоје ккзр-кнЈе и красноЈе ккс^ождеше и келлш тег/к даккзрад8к>се и напоилн аггле чашекЈ сисеишл. На једном листу стоји записка овака: „Чоуеши докре пошли книгоу оу лшсто касе кладнци Исаин п касе.моу лшстоу око тако неоучини л»ене се ненлдл\ (ова ријеч неразумљива) некато учнни пошли книгоу о\* л\есто горажде коилшлоу чокаисе тако саткори ккрзо." Трећа књижица нема почетка, али се на више мјеста именује „еписто лија", коју патријарх јерусалимски од стране Исуса Христа шаље цијелој васеленој за утврђење вјере Христове. Ову епистолију преиисаћу н доцније у „Источнику" изнијети. Све три ове рукописне књиге (а можда их има вигае) донио је ђед гкженутог пок. попа Николе поп Симо из Висуће и то отприлике прије 80 година. Као што причају поп Симо је побјегао из Висуће због турски кесеџија Фотића н дошао је у Обудовац, гдје је и парохију добио. Син му Јован није се запопио, али син Јованов Никола запопио се и био је свештеник у Слатнни до лањске годипе (лани је умро). И иза њега остале су у његове дјеце ове књиге. Васа С. Поповић, лротопрезвитер.

Р а з н о.

Парастос за упокој душе престолонашљедника Рудолфа у српско-правосдавном богословском заводу у Рељеву. Како чујемо да је дана 19. јан. о. г. ректор истог завода пречасни г. Петар Петрановић са ганутијем срцем, у присуству повјереппка земаљске владе г. Савића и наставничког особља саопштио заводнијем екупљенијем питомцима тужну и кобну вијест о ненадној смрти царевића РудолФа, да су питомци са обо-

реним очима а очитим зиацима жалбсног осјећаја на лицу саслушали немилу вијест и са уздахом у један глас дали израза свом саучешћу са рјечима : „Б о г нека му души прости и вј ечна му памјат". Истога дана ирекинуто је предавање у заводу и на истом истакнута бијаше црна застана, која се ленршала до дана царевићевог укопа. Сутра дан т. ј. 20. јануара по сопственој