Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 53

рател.ском (§ 166) ПараграФ 50. каже: „Малољетни од незаконитог рођења требају, да им брак буде вал.ан, изјаву спојега старатеља и приволу судске власти". Без изјаве туторске не мозке суд своју приволу дати, и у прпволи треба да изречно стоји, да је и тутор пппстао на. то ; б) законита малољетна дјеца, која из оправданог разлога не стоје под очинском влашћу; в) пасторчад, јер не спада^у под власт очуха (§ 1259.); г) пуно.Ђетни, који су под туторством: због махнитости, расиппости, тамнпце, не могу преко воље туторске ступити у брак (§ 270). 6. Отац или старатељ могу да не даду приволу због: слабог житка, разглатеног владаља, прил.епчиве болести, другог ког недостатка, који би сметао цијели брачној (§ 53). Или кад кћи заслијепи и нагне за кпме, с' којим би по његовом схваћању могла бити несретна, а он јој је међу тијем бол.у и љепшу прилику нашао. Може и знатна разлика у узрасту да смета вољп очевој. 7. Пунољстна дјеца могу да склопе правилно брак и без приволе родител.ске; но у том

случају могу да се лигае женинотва па и нашљества (§ 1220. и 1222). Само се по себи разумије, да ће сваки брак важити као правилан, ако отац, мати, тутор не јаве о томе јавној власти, чим су чулп да је брак склопљен. Но ти бракови, ако врло важни разлози противно не говоре, не раскидају се, већ се само казни жених и невјеста и сви, који су о томе браку радили. Бива и то, да родител.и из себичности, предрасуде, јогунлука, бране својој ђеци, да ступају у брак са онпјема, за којима њихово срце жуди; или их нагоне, да се жене или удају за онога, кога они мрзе. Колико црква осуђује тај поступак неродитељски види се из „пошл.едованнја вјенчања" у Требнику, по коме треба момак и ђевојка гласно да кажу, да имају добру и исприиуђепу вол.у узети се; јер брак који се на силу закључи, нема никакве важности. Ако родитељи ускрате приволу, а немају разлога за то, тад ђеца могу да ишту заштиту црквеног или грађанског суда (ср. § 52. онћ. а. гр. зак.). (Наставиће се.)

В е с ј е д а. О болести, исповијести и смрти. еси, И ЗЕЛ1ЛН5 иггидеши".

Браћо ! — Да бн сс ове свете изреке чстћс сјсћати могли, ја ћу у настојећој бесједи, да изложим и опишем све, што се обично догађа у вријеме смрти; а то ћу учиннти, расмадрајући корак по корак, и то: 1. што се догађа у вријеме болести; 2. у вријеме исповијести и 3. кад већ п сама смрт оће да растави човјека овога земнога жића. Овдје мнслим говорити за човјека једнога, којн заборавл.а, да је маловремен — нити се сјећа да има некн други живот, који ће вијековима трајати. Има људи, који су окаљани гријехом, па у толико времена он се исповједи и, како се њему чини, оно, што Сам до сад учинио, каже, опроштено мп је, — од сад ћу на пово гријешити. Таки л.уди не престано живе у гњеву Божијем. Сад' да се запитамо, шта бива од таквијех људи у вријеме болести, исповијести

и смртиг

Почећемо од оног часа, кад се

права болест појави. Он изјутра устанс, изађе из куће и почне домаће послове обављати. Бавећн се у томе, глава

га заболи, почну ноге посртати и дрктати, осјећа грозу, завијање у трбуху, — несвјестицу и слабост у свему тијелу. У томе долази кући пада на постел.у. Затијем дођу жене и сродници ; питају га, шта ти је ? шта те боли ? и т. д. Он одговара: „рђаво ми је, не држе ме ноге, — зло ме глава боли." Имаш ли ватру ? „Имам, одговара им, и зовите ми ту и ту бабу." Брже боље по бабу. Међутим он лежи у постељи, нападне га студен — тресе се већ. Покри, што се внше може; али студен не престаје и, кроз два-три часа и врућица дође. Ето и баба долази, — пита шта га боли. Он јој одговара: „прије неколико дана изађо' обноћ на двор и студен ме ухвати. Био сам на крсном имену код једног пријател.а па сам баш препно." На то, ни баба сама незнајући шта ће, одговара: ово је ова редња, што по селима иде. И тако, дадне му да што поппје или привије, па онда оде. Дође и ноћ. Сиромах болесник не спава ни мало. Бол товиши у глави, ноћ, — година. Једва угледа дан на прозор. Долазе опет комшије (су-