Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 108

Д.-Б. ИСТОЧНИК

вољи штогод хоћемо. Не! сачувај Бозке, — то н помиелити! Најпошље рећи ћемо и то: зашто нас не може мимоићи тијеспи пут, који водиу царство небес.но? а) Ето зато, јер у сваком је човјеку гријех, а гријех је таква рана, која се сама по себи, т. ј., без л>екарије не лијечи. А код неких људи та је рана тако дубока и опасна да се не море друкчије излијечити, већ агсо се спржп п изреже. Даклен, не може ее нпко очистити од гријеха без душевног страдаша. б) Најстрашнији је гријех нечистоћа и мрзост пред очима божијим; па ништа што је мрсво п нечисто не може ући у царство небесно. Ко се мучи унутарњом бољом, или кога тиштн велика жалост, гђе било да га смјестиш па ма и у најкр&сније дворове, и тамо ће се патити, јер је његова воља и његова жалост свагђе и на сваком мјесту с њим и у љему. Тако исто п грјешнпка, који се није покајао и очистио од својијех грнјехова, ма гђе било да га намјестиш, па макар и у сами рај, он ће и тамо да страда; јер узрок љеговог страдања, гријех — налази се у срцу његовом. Грјошнику је свугђе пакао. На против, ко осјећа у својем срцу какву год радост, тај ће се радовати и у дворовима и у колиби па н у самој тавници, јер се његова радост находи у срцу његовом; тако нсто и праведнпк, којем је срце пуно утјсхе св. Духа, гђе год буде, биће му рај, јер је царство небесно унутра у њему. Сирову дрвету колико му драго да сасијецаш гране не ће се осушити, него ће и опет гране из њег изницати ; а ако хоћеш да се свеосве осуши, треба да га ишчупаш пз земље заједно с корјеном. Тако исто не може се истрнјебити гријех из срца човјечијег ако се поткрате или оставе ма какве погрјешке или наваде; па ко хоће да истријеби гријех из срца, тај треба да ншчупа и сами корјен грпјеха. Корнјен гријеха дубоко се налазн у срцу човјечијем и тврдо је прирастао уза њ, па се не моаке без бола ишчупати. А да нам 1\спод нпје послао велпког видара Исуса Христа, тад нико не би могао и никаквијем упињањем уништити коријен гријеха, па и свако покушавање у томе бнло би узалудно. Впдите ли, браћо, сад и сами, да смо дужни поћи за Иеусом Хрисом, да никако не можемо обићи онај пут, којијем је прошао Исус Христос; тако исто видите да без страдања нпко но може ућп у шрство небесно по том, што су и сви божији угодннцп прошди овијем иутсм.

Неки веле: како ћемо ми грјешни н слаби људи бити онакви, као што су били свеци н каЕ«) ћемо се спасти ? Ми жнвимо у свијету и имамо разне дужности и т. д. Ах, браћо ! Не само да је то неправда већ увреда п ругаљо Творцу нашему; правдати се таквијем узроцнма значи корјети Творца свога, да нас није умно саздати. Не! То је празан и богохулан изговор а не узрок. Погледајте на свете: нијесу они свн били пустињаци, нити су као ни ми били у почетку безгрјешни, и онн су се такођер бавили свјетскијем пословима, брпгама и службама, 'па многи су од њих имали и породице своје. Но вршећи своје службе и обвезе свјетске нпјесу заборављали ни на дужности хришћанске, и живећи у свијету они су у исто доба ишли нутем у царство небесно, па често су са собом и друге водили. Исто тако и ми ако хоћемо можемо уједно бити п добри грађани и вјерни Хрпшћани. Право Хришћвнство нпгда и нпгђе не ће сметати, него је на супрот тога свагдје и за све користно. Прави је Хришћанин само онај, који вјерује у Исуса Христа и у свачему угледа се на Нзега. Дух Хришћанства је чиста, несебична духовна л.убав, — љубав, коју дарива само једини свети Дух. Лзуди за много које-шта веле да је љубав, али није све хиршћанска љубав. На тај начин ако хоћете, браћо, да будете у царству небесноме, онда морате проћи онијем путем, којијем је прошао Исус Христое, јер иначе пропашћете, па се неће те моћи повратити. Овђе треба још да напоменемо да онај, који хоће да нде путем Хришћанства, па се поузда само у своју снагу, тај не ће ни крочити по њему; и кад не би Исус Христос, наш велпки добротвор, био нам у помоћн 'у томе, онда никакав човјек не би могао проћи путем тијем. Баш и сами Апостоли, док нијесу ималп те помоћи, нијесу могли, бојали су се и страшили ићи за Исусом Христом, али кад су почели добивати његову помоћ, тад су радо и весело пошли за Њим, па нити пх је труд и страдање, ни сама смрт могла да застраши. Па каква је то помоћ, што је даје Исус Хриетос онима, који за Њим иду ? Помоћ та, помоћ је Духа светог, којег нам дава Исус Христое и који је увијек уз нас, те нас вазда окру жује и себп привлачи, и сваки, који само хоће може га добити и исиунити се њнме. А како нлм помаже св. Дух и како га добити можемо, виђећемо у четвртом одјељку. (Ниставиће се.)