Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 98

јетња потицала, само, ако је тијем задан оправдан с,трах. Да се страх лакше лојми и пресуди. потребно је прије свега, да се схвате зле намјере онога, који пријети, да се позна зло, пред којим стрепећн женик ил' невјеста, иристаје на брак. То се зло скрива: ггли у опасности живота, илп здравл,а, или тјелесног поштења ; у злостазљању, ненрестаној псовци и ирогањању, у губитку нашљества, у пријави јавној власти због каква злочинства. Свакако треба да је толико зло, да може и најсталнијег човјека смутпти. Потребно је. још и то знати, да ли је заиста кадар и извршити онај, који прпјети. и, да ли је лице, коме се прпјети, имало средства, да се одбранп од тијех пријетња. Но најбоље ће моћи то пресудити савјестан судија, који узима ири томе разна стања и прилике у обзир, као : страх код жене, страх код човјека, код дјетета, код болесног лица, или, кад -је ко у службеној одвисности од некога, и т. д. Црква је свагда оштро судила свјема, који су приморавали кога на брак. Није, истина, о овоме предмету посебне законе издавала, ал' јој не бијаше ни потреба, пошто је у византијским грађ. законнцима налазила прописе, који су са свијем одговарали њезином схваћању овога предмета. II. Отмица. Онај, који силом, лукавством или пријеваром, одведе дјевојку или жену, зове се отмичар, а његов посао отмица. Отмица је злочин, који вријеђа божије и лудско право Она се противи начелу морала и личне слободе човјечије, рјши ред у јавном друштву, наноси срамоту и вријед доброме гласу и интересу куће и породице. Старо римско право држало је отмицу за много већи злочнн, него што је браколомство; а данашњи закони свију изображених и уређених држава спомињу отмицу у реду злочина и јавних брачних сметња. Првијех вијекова Хришћанства одликоваше се вијерни својом моралном чистотом. С тога и не имађаше црква потребе, да још тад сгвара законе о отмици. Али, кад се стадоше увлачити нечисти елементи у црквено друштво, настаде и потреба, да се црквени жнвбт у неким правцима законом уреди. Сабор анкирски (314.) 11. својијем правилом наређује, да се дјсвојке, којо су заручене бнле, па су их пошље другн отели, поврате својим заручницима. Нај-јасније изразио се о отмици халкидонски или IV. васел.енски

Вр. 7

сабор (451.). Пр вило 27. тог сабора говори: С в е т и с а б о р о д р е"ђ.у ј е, д а о н н, к о ј и п о д и з л и к о м супруштва отимљу ж е н е, и л и п о м а ж у отиичарима, и л и и х п о д р ж ав ај у, а к о с у к л и р и ц п б у д у с в р г н у т и с а с в о г а сту нња, а ко л и су с в ј е т о вњаци, нека буду анатема. Ово исто понавља и трулски или VI. вас. сабор (691.) у својему 92. правилу. —- Три зеаменнте грчке канонисте из 12. вијека: Зонара, Аристен п Валсамон разјашњују ову канонпчку уредбу овако: Зонара : „И грађански закони оштро казне женске отмичаре, шта више не допуштају отмнчару, да се вјенча са отетом, све и да отац њезин, праштајући пријеступ, пристане на то. А то правило оштрнје него друга казни отмичаре, јер клирике осуђује на свргнуће, а свјетовњакс предаје анатеми; при томе казни не само отмичаре, него н оне, који помажу илн подржавају отмичара, подвргава истој казни. И право је. Јер ко отме себи зкену, тај има бар љубав, која га је покренула на тај безакони посао. А ко помажс или подржава отмичара, тај много мање може бити извнњен, јер нема ничега, што би га могло натјерати на то невал.ало дјсло, осим злобе својо, из које једино помаже отмичару. Под помагачима треба разумјети оне, који помажу при самој отмици, а под савјетницима оне, који не помажу дјелом, него дају савјет и упутства и на тај начин помажу онијем, који чине пријеступ и заштићавају их". Лристен : „Клирик, који отме жену, изгони се из цркве; а свјетовњак нека буде анатема; нсто тако и онај, који подржава отмицу. Онај, који подржава отмицу жене, по законима подвргава се оштрој осуди. Но не мање оштрој казни подпада и по правилима. Јер клирик, као што каже ово правило, бпва свргнут, а свјетовњак и они, који ш њиме пристају на отмицу жене, предају се анатеми, докле год не поврате женскињу њезином заручнику, ако је била заручена, а ако није, родитељима њезнним, по 22. правилу Василија великог". Валсамон: „Ово правило (27. IV. вас саб.) и 92. трулског сабора једннјем и истијем изразима одређују да се женскп отмичари, или помагачи, или савјетници, ако су клирици свргну, а ако су свјетовњаци, предаду анатеми. Прочитај и 9. натпис овога зборника, главу 30. и оно, што

Д.-Б. ИСТОЧНИК