Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 114

Д.-В. источник

лрије није од једном толико просјака и у таком чемерном и зкалосном стању видила, као што су ови голи и боси, што нред њом сад стајаху. И ако се плашила њих, и ако се гнушала њиховог невољног изгледа, и опет се Лета не могаше с мјеста маћи ни онда, кад се та гомила просјака упути право к њојзи, већ притиснувши рукама своје срце, стојаше као прнкована, а ко.иена јој клецаху од страха. У тај час одвоји се између просјака једна женска, изванредно лијепа, и упути се право Акилији. Пришавши к њојзи, проговори жена гласом озбиљним али слатко и умиљато: „Ни мало се нас небој," рече јој та лијепа проејакиња, „јер ови људи, које овдје видиш, нијесу ни мало зли ни опакп. Небој се ! Јер они не носе у својим срцима пакости ни злобе, они немају псовке, али су за то пуни истине, мирноће и благости. Ми смо дошли из Јерусалима, гдје је син Божји страдао, умр'о и устао из мртвијех. Кад је Син Божји отишао на небо к својем Оцу, сви они, који су Њега вјеровали претрпљели су свакојаке муке и много су пострадали. Руља народна засу ђакона Стевана у камен, а нас свештеници укрцаше у једну л:ађу, која немађаше ни једра ни кормила; па нас онда отискоше на море, да у морским валима изгинемо и потопимо се. Али Бог, који нас је за живота на земљи замиловао и љубио, не даде нам да изгинемо, него нас избави и доведе у пристаниште овога града. Али, Масалијоти су среброљубци, тврди и немолистиви идолопоклоници : они нас, ученике Исусове оставише да гладујемо и од студени умиремо. Да не побјегосмо и не склонисмо се у овај храм, који ови грађани поштују као своје прибјежиште, они би нас похкатали и у тамницу затворили. Већ жено, прими нас милостиво, јер ћемо ти објавити велику радост!" Кад то изговори та туђинка, окрену се својем друштву и поче свакојег на понмсе приказивати младој великашици. „Овај старац, који је управио к теби свој бнстри поглед, те те тако благо гледа, зове се Кедон. Он се слијеп родио и Господ наш Исус Хрпстос исцјели га и отвори му вид, па данас Кедон види и оно, што обични људи не виде. А овај други старац, бијеле браде, као горски снијег, зове се Максимин. Овај, који је по све изнемогао , ово је мој брат; он је у Јерусалиму имао велико богатство. А ова жепска, што поред њега стоји, мојаје сестра

Марта, до ње пак Мантила, наша вјерна слушкиња, која је за сретиијих година купила милостињу по брдима Витанпје." „А ти," запита је Лета Акилија, „која си ти, те тако умиљато говориш и пмаш тако лијепо лице; кажи ми, како ти је име ?" Израхиљка ј >ј одговори: „Мени је име Марија Магдал ена. 0 жено! гледчјући твоју златоткану аљину и те украсе на теби; еудећи по твојем бистром погледу л поноситом, госпоском држању : чини ми се, да си супруга којег великаша у овоме граду. Зато смо дошли к теби да те молимо, да умекшаш и умилостивиш срце својега мужа, да, се смилује на ученике X, лстове. Кажи твојем богатом мужу: Господине! Голи смо, одјенитс нас.; гладни смо, наранпте нас; жедни смо напојте нас; дајте нам љеба и вина, па ће вам Бог дати на небу и наградити вас за све, што сте нам год далп у име Његово!" Лета Акилија одговори јој : „Маријо, учинићу све што хоћеш; молићу за све, што сн заискала. Мој муж зове се ХелФије. Он је витез највећих великаша и богаташа у овоме г Р а ДУ Сн ме нигда није одбио, нити ми је одрекао зашто сам га год молила. Он ми исггуни сваку моју жељу, сваки мој захтјев, јер ме веома воли. Маријо! Сад видим да се од твојег друштва немам зашто бојати, а ја ћу ее усудити. да поред њих прођем, и ако им је тијело тако рањаво и исакаћено. Идем у храм, да се помолим бесмртнима, да ми дадну оно, што тако жарко желим. Али, ах! до сад нијесу услишали моје вруће молитве. Марија пружи к њојзи своје руке и стаде јој на пут говорећи : „Жено ! Прођи ее тога и пажљиво се клони обожавања мртвијех идола; нити шта ишти, нити за што моли; — не надај се чему од тијех мермернијех кипова, јер ти они не могу дати жпвота нити у чему помоћи. Један је Бог ! И овај једини Бог постао је човјеком, којем сам ја, овијем мојијем витицима косе истрла Његове ноге!" Говорећи ово Марија очи јој плануше особитим жаром и из њих као росна киша из облака, пљусну читав поток суза. Лета Акилија видјевши то, помисли у себи : Ја сам побожна и добра; вршим тачно све дужностн, што ми их моја вјера. налаже, али у овој жепи видпм чувство изванредне љубавн спрам својега Бога. Магдалина у заносу настави свај говор :