Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 138

Бр. 9

Христа Опаситеља; па гаћевшп његову смрт не туже га вншс ради, тобож, нарушеие њнховс вјероисповијести, као што су то оии прије узсли тобож, као основ и главни узрок н>ихове пизме, него се претварају и лицемјерно туже, као да бране интересе и права туђина и гбиховог гос-

нодара, јер Јевреји тужигае својег суграђанина и сународника, да хоће да узбунп народ против државе и власти побјодиоца, да хоће да опет успостави царство јудејско, и да он сам буде цар јудејски. Туже га као издајннка и бунтовника! (Настаниће се)

Бесједа, Говорио Ст. Шиниковић богос.гов IV. год. у РелЈвву. Бдагочастива браћо!

Као гато видпмо п чујемо, да остали образовани народи у Европи. напредују у наукама и знањима, тако пето хвала Богу и наш српски народ а особито у ово пошљедње врмјеме добро је отворио очи у погледу томе, јер је упозиао и осјетио штету мрака и нсзнања, па због тога се исти и заузео, да се тога мрака оирости. Он је увидио да се његова св. вјера, народност и дично име „Србпн" одавно у опасностп налазише, п, да су многи тежилп, да га еа свијем и унпгате. Српскн народ увидио је, да је свему томе узрок био, осим мржње његових дугамана и тај, гато је оскудан у просвјећсннм л.удима, који би умном снагом и без пролпјевања крви знали браннти своје с в е т о п р а в о. Он се даклен увјерио, да су његови снегатеници, учитол.и и остали грађани врло изосталн нза осталијех просвјећенијех народа у Европи, Једном ријечи, он је већ дошао до зреле мнсли и познао с в е о н о, ш т о с у с в и у ч е н и ј и н а р о д и у п о з н а л и, д а т р е б а ш к о л е з а в о д и т и, у к о ј и м а ћ е с е омладина српска и з о б р аж а в а т и п с' др у г и м п р о с в ј е ћ е н и ј и м народима моћи успоредити. Од кад је ову потребу упознао ерпски на. род, од тад је велик корак у наукама п учинио. А што смо (и прво него нам школе почеше цвјетатн) нмали по кога изученог човјека, мсжемо казати. да се изучио у туђим школама превеликпм трудом н трогаком. Сад је дакле српски народ почео гаколе подизати, жртву на олтар просвјете приносити Зар ми ннјесмо Срби ? Зар би се наша општина могла друкчије звати него Српска ? Хоћемо ли ми бага у томе најзадњији остатн? Зар

не видимо како преобладагае код нас туђи језици на велпку штету нашег српског језика? Зар нас не боли у срцу кад видимо и чујемо ђе се на жалосг многи срнски син одгојен у туђини и напојен туђим духом, отуђио од своје миле народности пак јој п непри јател. постао. Миоге је иаше синове постигла та зла коб, јер неимајући згоду да ее науче својему пис.му и књпзи, туђе прнгрлнгае и научипгЦ»ушљед чега не само да не знају ерпски читати и писати, појатп и пјевати, него заборавише и свој матерњи језик. Зар да будемо према свему томе немарнн н равнодушни? Нс треба да будемо немарни према томе, него да чувамо своје потомство од те кужне болеети. То смо дужни и дјелом показати и засвједочити. Нво ова мала дјечица наша дадоше повод моме говору. Она су нагаа мила омладпна; она су жнви споменици, који ће нам образ и све гато нам је с.вето сачувати. Душа ове дјечице гладна је и жедна српске књиге, па су у вас старије пуннм правом упрли очи, да им ову дугаевну глад и жеђ угасите. Притеците им дакле у помоћ, подајте им средства н покажпте начин како ће се српској књизи научити т. ј. дижите школе колико вам силе допуштају, те ћете се тијем одужити како цркви, тако и народу, и тијем ћетс се уписати у ред онијех родољуба, који често пута одкидајућп од својијех уста, прнносе на олтар народне просвјете. Олтар је просвјете школа. Потребне су наше жртве и потпоре за одржање школе. Нпшта не може на пут стати томе племенитом дјелу, него сс једино пгате воља наша и љубав за просвјетом. Та нијесмо вигае под душманским