Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 156

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 10

спгурно смијем рећи да је прва; гга још какову ће слику пзиијети путнику пред очи Требиње, кад се доврши ново започета православна прква, којој по љепоти неће снгурно бнтнравне у нашим крајевпма. Она ће битн лијеп знак православља и велике љубави према прађедовој вјерп, као гато ће вијековима својим сјајем битп јасан докмз огромпог пожртвовања и труда Србадије лијепог Требнња, те ће потомци са пуним правом данашњим синовпма овога срнскога градз, ђе су се рађали све српски крал.еви. клицати : „слава наптим родите.мгма, као што и ја на овом мјесту велгтм. „Слмва народним добротворима и љубитељима светог сриског православл.а и Зато бн свакога србпна била света дужност, макар у ком он крају био, да не отклања руку номоћн у оваким прплигсама, но да поднгне ма и најмањи камен у знд овог лијепо заснованог хрмма, у коме ће се, ако Бог да здравља и весеља, на брзо проијеват у славу Бога п српског нмена. Град Требиње опкол.ен је доста јаким зидовима са три стране, а са четврте страпе ријека Требишњица. У град сс улази само на два мјеста : из варошн т. ј. предграђа, улази се мостом преко ендска који је облио град са еападне стране, а са источне стране може се преко Требишњице у град ућп чамцом, ау варопт лпјепим гвозденим мостом. У граду од старих српских споменика су развалине старог манастира, ђо су данас подигнуте барутане; те би жел.а била овога народа, да се то мјесто уступи па да се на том мјесту подигне мала црква, која ће у будућности казиват да Србадија лахко не заборавл.а аманете својпх прађсдова. Ја се надам да ће н то скорије бити. .Туго-западно од Требиња протеже со право благо трсбињско, а то је пољс његбво, које је са обје стране Трсбпшњице, родно грожђем, смоквама и свлковрсном зслени. И ако су сва околна брда права голотиња, то са пољеи Требиње може подмирпват својс потребе, кад година не изда. — За сад нек ]е доста речено о Трсбињу, а сад мајчин сине : пут под ноге! Са лијецим бројем свештенств I и грађапа кренух 13. апрнла у З.сата по подне пут Дубровника, у који стигосмо пред ноћ. На овоме путу, на 3 ј сата од Требиња, срешће те мало у десно, развалине старог манастнра Тврдоша^ по којима се познаје да је то огроман манастир

био. Приповиједају, да је у том манастиру живпо као калуђер свети Василије Острошки, који ]е од зулума. отишао под острошке стијене у Црн.У Гору, ђе му данас почивају свете и чудотворне моштн. Тмј су манастир сазидали калуђери манасгира Требињског, кад су га морали од зулума напустити.Калуђери манастираТврдоша раздвоје се; те једнп отнду у Боку Которску са свима знаменитостима и подигну чувени манастпр Савпну, а други остану на мјесту ђе су биле манастирске торине те подпгну манастир Дужи, који се налази на два сата од Требиња близу насипа, лијепо обновл.ен н скоро подигнутнм лијепим зградама за станове изагаколу снабдјевен, на чему нека је срдачна хвала Внсокој Влади, која је на исте утрогаила 25.000 форината, те тај манастир данас, кад га погледага издалека. опомнње те на: „бјел' Вилнндар на на сред Горе с.вете". За три часа умјереног путовањаод Требпња, прешавгаи Требишњицу код рсчсног Тврдогаа н на дал.с оставнвгаи у дссно манастир Дужп; ето нас у Глуву Смокву, која је чувена гто проливеној 1875—6—7—8 год., а мало дал.е ето нас на брдо Дријсн, куда превнја наспп из Херцеговнне у Далмацију и то у жупу ђе живе све сами Срби католици. Са Дријена угледага најприје море које се простире у недоглед ћа тамо до Италије, и обара све стрмо до у сам град Дубровник, наслађивајући се спњим морем час лијепим жупским селима, час дивно обрађеним, у самом кршу, њнвама, час баштама засађенпм маслиновим шумама и т. д. Још попздаљег бпо ми је Дубровник на иамети. Гледао сам брда и долино, села п баштине, па и оно непрогледно море, али ске забадава слика Дубровника и његова стара прошлост као старославне српске републнкс лебдила је у мојој дунпг врх свије мисли. Порано стигосмо у Дубровнпк; те ја одмах удри овамо, онамо бојећи се да ми што не умакне пспрсд очију. Кад сам се повратио у стаи и стадох прибират све оно што виђех н што сам чуо о Дубровнику, сјстих се ри^ечн једног сриског листа „Нар.Дн." који излазиуБиограду и који вели о Дубровнику овако : „Српски народ поноси се својнм Дубровником, н то с пуним правом;јер ова стара н у сваком погледу славна варош, једна је од ријетки појава у свијсту. Тако су мншљење о њој донијелн