Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 314

Д.-Б, ИСТОЧПИК

Бр. 19 и 20

мали, кратак) означује молитву састављену из кратвих и простих реченица, која се на великом вечерњу у притвору храма, а такођер и ван цркве приликом. крстних опхода по граду, кад се св. иконе, црквени барјаци а доста пута и св. мошти носе, држп. Литија се држп за спомен старог хришћанског обичаја, по ком су стари Хришћани особито у вријеме какве велике и опште нужде сви листом из цркве изилазили и на отвореним мјестима или међу градским зидинама топло се молили за помоћ Божију. Стога се на литији често и понављају ријечи: „Господи полшлКм", стога се тада и обраћа земаљска црква на цјелокупну цркву небеску, те позива у помоћ Матер Божију, св. Претсчу Јована, св. апостоле, велике јерархе а особито све свете. Овом се приликом моли такођер и за сваку хришћанску душу, која се — тугом и жалошћу обхрвана ■узда у милост и помоћ Божију. Прописане литије приписују се св. Јовану Златоусту, који их јс увео као помоћно срество против Аријеваца, који су шта више и ван града своје опходе чинили ради тога, не били појањем својих јеретичких пјесама православне Хришћане за се задобили. Литијне стихире еу тропари, који се на литији поју. Од других стихира разликују се оне тиме, што пред њима стоје разни стиховп. 19. Начин појања. Начин појања позајмљен је из грчких мелодија (хармонија). Стари Грци пмађаху три главне мелодије: средња се зваше : д и а т о н и ч н а, виша енхармонична а нижа пак х р о м а т и ч н а. Називе те добиле су речене мелодије од разног удешавања струна на лири. Ако је лира давала прост и нараван глас, то се таква мелодија звала диатонична ; ако су жице пол тона јаче и више напете биле или за пол тона ниже што је један обојени знак (хроматикон) показивао, то се у првом случа]у мелодија звала енхармонична (впша), а у другом х р о м а т и ч н а (нижа). — Сваки народ удешавао је своје разне пјесме на ова три начина по својој особпни и укусу. Ти начини називали су се хармоније (мелодије) и то по имену народа или племена : н. пр. дорска, јонска мелодија и т. д. Пјесме које еу на енхармоничну мелодију удешене биле, билЦкиле су се са словком и п е р (више) н. пр. ипердорски и т. сл. а оне које су на хроматичну мелодију биљежене су са словком нпо (ниже) н. пр. иподорски; на

посљетку на диатоничну мелодију удешене п^есме нису се ничим биљежиле, но су се просто диатоничнима звале. Св. Јован Домаскин усвојио је те мелодије и за употребу у православној цркви, назвао их је гласовима и свео је те гласове цигло на 8 мелодија : на д о р с к у, ј о н с к у, Фрагијску и лидијскуса њиховим нижим тоновима: ииодорским, ииојонским, ипоФригијским и ипо лидијским-у свему дакле на 8 гласова. Богослужење сваке поједине седмице има свој глас, тако, да се након 8 седмпца изнова исти глас повраћа. 20. Паримеји — паримеје — (пословице-суречице). Тако се називају извјесни дијелови из св. писма старог завјета, којп се на всеноћном КД'1\ИПО читају. Садржај њихов односи се на предмет дотичног догађаја, који се светкује. 21. Полијелеј (иолис = мног, елеос = миласт). Назвање ово потиче одтуда, што се у псалму 134. који се о полијелеју поји, често понављају ријечи: „гаки' клдгт*, гаки> ко в^ккт*. лимост г к еги'". Други доводе ово назвање од грчких ријечи полис = млого, и елеон = уље, јер се о свеноћном БД-кшк* у вријеме читања катисама сва велика кандила и свијеће утрну а само по неке мале оставе гореће, а по том се пре но што се почне полијелеј појати, сва кандила и веће свијеће изнова зажижу. 22. Похвалнима пјесмама називају се псалми 148. 149. и иза њих слиједеће стихире на концу свеноћнога БД^кшА, пошто ти псалми почињу са прословљањем и хваиењем Бога а и у опште за предмет им служи прословљање Бога. 23. Прокимен означава у право предложени стих (прокиме = предложити), који се на празник или на извјестан дан односи, а обично се пред читањем апостола, еванђеља или паримеја чита или поји. 24. Просфора (принос) је квасни хљеб, који се на литурђији употребљује. Име своје води још пз времена старпх Хришћана, који су обичавалн донашати хљеб и вино у цркву на богослужење (приноси). •—■ ПросФора се састоји из два дијела, чиме се показује сјединење божанствене и човечанске природе у Христу. Горе се налази печат с ријечма : 1|01ХО што значи: „Исус Христос побјеђује". 11И | К(Т 25. Свјетилен. Тако се зове пјесма, која се у обичне дане послије девете пјесме канона поји ; а своје име добила је отуда, што садржај њен