Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 19 и 20

Д -Б. ИСТОЧНИК

Стр. 305

јетлиле сабл.е у рукама за вјеру и српско отечество погинулих јунака, кад се мјесто крсног љеба и вина, ломило српско тијело и пролијевала српска крв, те осветила српске светиње часни крст и слободу златну. Тога дана свијетли домаћпн, кршљак, а и вођа српске војске, окружен српском 'господом и храбрим првенцима, подиже се са златним пехаром и наздрави првоме по јунаштву : „Здрав Милошу моја вјерна слуго ! Прва вјеро, потања невјеро" ! . . . Заиста страшан призор, и чињаше се, као да је гуја присојкиња већ зграбила свој пљен ; алн са младичким зкаром и ненадмашном одважношћу Милош пехар прими : „Хвала теби царе на здравици ; ал не хвала на твојој бесједи. Када издах ? — Никад издат нећу, живота ми и имена мога! Виђећемо мили Господаре, када сјутра Видов-дан осване, ко је вјера ко ли је н е в ј е р а" ! Са поносом у души ето се и ми сјећамо нашег „Видовдана, кнежевог крсног имена" па зато се и сакуписмо у овај лијепи српски збор, да се сви заједнпчки сјетимо да је и у нашим жилама она света крв која се пролпла за срнску отаџбину по примјеру преблагога Христа који је пролио на часноме крсту свету своју крв за нстину и правду; да се сјетимо на Косову ногпнулих, јер су то дједовп нашп, па да се сјетимо и тушног Косова, гроба српске славе и слободе, па да му и покликнемо : „Ој давори, ти Косово равно!;" — Српство ће те спомињати славно. Овога часа, ја знам да се ви не спомпњете само онога дана'но и свпју дана и прије и пошље Косова, кад су српскн вптезови своја дјела и мејдане сабљом урезпвали а крвл.у записивалп те их ми можемо и данас читати са јавор гусала, те живе српске историје, која лагати не знаде, ја знам, да вам сад у души лебде мисли, да смо царевали, да је некад било читав > Српство у једно коло уваћено, у један вјенац сплетено, кога Је силни Душан на глави носио, чија се круна сјаила од „Сињега" мора па на домак Стамбола гордог. Што се ми тога сјећамо, то нам је п дужност, као Србаднје праве, но не сметпите са ума да није смо ми сами у тим мислима. Не! 'Титаво Српство „с мора до Дунава окупљено је у овакве зборове н обузето са оваковим мислима са тврдом надом на бол.у и бољу будућност.

Кад би се могли са вилама узнијет на крилима лабудовим на врхове српскијех планнна, па погледат бнстрим оком соколовим по земљама ђе нам Српство живи, угледали би оваке српске зборове. Ако то не можемо, а оно узнесимо се у мислима од Свете па до Фрушке горе по врх Шаре, Копаоника и Авале, Ловћена, Кома и Дурмитора, Вележи, Требевића и Велебита, тамо ћемо чути јасно брујање звона на српским храмовима, угледаћемо српске свештенике, како су своју паству око себе окупнли, те им казују својим примјером како се чува српско име и свето православље, како се приносе молитве велике душе косовских јунака — виђећемо Српство ипак уједињено. Та данашља слика српског збора, на коме угледасмо по свијем земљама : како стара, тако млада; како мушко тако женско; јасно доказује да српство сачињава једно тјело под једним духом : српске вјере, имена и језика, под једним духом који нам не даде клонути ни умријет кроз петвјековне патње, те нам се не даде упропастит, те нас не могаше никс уништит, и ако смо подијељени и по природним границама па и по људским одредбама. Све препоне српској срећи туђом руком сковане, српску свијећу не могу угасити, ако буде братске слоге, српске не помућене свијести, а томе нас учи плод паклене зависти која уроди неслогом, која ископа раку српској слави п слободи. — Добар наук прошлост нам казује. Сад руку на срце Срби браћо и Српкиње сестре, па га испптајте па га упућујте да не куца завишћу вукова и гордељивошћу марином, па ће и овај нараштај ерпског рода и племена оставит својим потомцима српски осјећај у грудима: да српски мисли и ради, како овај Србин међу овпм сиједпм и голим кршевима Херцеговине, тако и онај по равним пољима Босне поносне; како онај по тој ломној Гори Дрној, тако и онај по питомој ПЈумадији како онај по Старој Србији ђе но нам тужно Косово покри многа тјела мученика, које неслога у гроб свали, тако и онај по лијепој Маћедонији, ђе но учаше остарјела мајка свога сина Марка : „Боље ти је изгубити главу него своју огрјешитп душу"; како онај по славној Далмацпји тако онај преко Сане и Дунава. Па шта се данас има бојат Србин ? Истог мача што нас на Косову посјече, оног мача што га оштри пакосно, завидљнво и несложно