Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 23

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 365

Р Ј К 0 П 0 Л 0 ж е Н И.

Ђорђе БјелановиЋ из Сарајева, богословац рељевског завода и писар АЕ. М. Конзисторије Дабро-босанске, рукоположен је 8. новембра ог. за ђакона.

Лазар ОжеговиЋ из Кључа, ученик срнскоправосл. богословског рељевског завода, рукополозкен је 26. октобра о. г. за ђакона.

Чит Василије Павловић (Кочовић) протопрезвитер Фочански, парох Загорски. Рођен у Фочи 1831. год. свршио ондашњу основ. школу, а практиковао се код пређашњих митрополита. Рукополозкио га је за свештеника митрополит Ерцеговачки Јосиф 7. Јануара 1852. год. и на исту парохију има синђелију од истог митронолита. За протојереа произвео га је митрополит Григорије у Фочи 1855. год. Као ђак пшао је са ерцеговач. митрополитом Аксентијем у Цариград. Год. 1875. одликован је од турског цара Султан Абдул-Азиза, орденом меџедије трећег стелена. Г. 1880. одликован је витешким орденом Фрање ЈосиФа. Био је виђен и окретан, а нарави као што су већином Срби. Оставио је иза себе вриједног Србина Ристу Кочовића (Павловића), свештеника, а садашњег намјесника протопрезвитерског, и двије кћери удате. Умро је 15. Септембра о. г. На гроблу је било пет свештеника, ондешњи чиновницн, и многобројна Србадија, који нису пожалили труда, да посљедњу почаст учине своме духовном и вриједном оцу Василцју. Тијело покојниково, опојено је послије божествене литургије у овдашњој српској цркви. Говорио је надгробну ријеч М. С. Поповић учитељ (Види 21—22. број Источника). Послије опијела понијето је покојниково тијело, и донијето је у српско гробље до вјечне куће. Исто гробље ]е оГрађено. Чим се гробљу дође, одмах се осјећа туга, јер више врата стоји написано: Српско гробље 1884. „П/1ач8 и рк1дак> егда пол » к1шлак » сл»Ертк. С9 ч8д«сб! что сје еже СО нагк кк1стк таинстко.

ља. На гробљу се исчитао свршетак опијела, а тада је у неколико ријечи изговорио пречас. госп. Тодор Кандић парох, пошљедњу ријеч и жељу протојереа Василија т. ј. на исповиједи, — при крају смрти, опростио је свакоме, кога је год у чему увриједио, а замолио је, да и ми њему простимо; те је покојниково тијело предато матери земљи 17. септембра у неђељу. Био је неуморни раденик и трудбеник. За то му срдачно рецимо: „Лака ти земља Србине и вјечан ти спомен! . . . . Марко, учитељ.

^ Јово МиладиновиЋ, свештеник и парох из М а ш и ћ а у протопрезвитерату бос. Градишком, преселио се у вјечност 19. септембра о. г. а 20. истог послије подне опојан је од осморице свештеника и сахрањен је у присуству многобројног народа, како из његове парохије тако и из вароши Градпшке. Тјело покојниково стављено је одесну страну капелице у машићко гробље. Рођен је. 10 Фебуарра 1842. године у селу Машићима а рукоположен је за свештеника 5. октобра 1866. од Митрополита Игњатија. Као свештеник и добри пастир духовног стада, послужио је цркву и српски народ на подпуно задовољство. У почетку није имао своје парохије, него је више година служио као капелан код попа Станка Поповића у Маглајанима и то зато, што је овај стар и од Турака испребијан био. Уз буну 1877. погине на путу из Градишке идући, свештеник машићки Стево Турјачанин, и онда тек пок. Миладиновић заузме ту парохију са знањем од проте бањалучког пок. ТриФуна Јунгића, и од тада служио је у истој парохији као редован свештеник. Док је устанак трајао, послуживао је и кукуљску, стапарску, јунузовачку и маглајанску парохију, (јер су свештеници од ових парохија побјегли били у