Dabro-bosanski Istočnik

®\/* г \/* ГЧ у''* '^У" /- Г> ^* с \^/* *\^/"» сЈ>» Г\^Г» гЈ>» С\^/» С\^/-» С\^/-» «\^/» *\.^!/» СЧ^Л С\^/"» С\^/-» «\^/"» С\^/-» «\^.-» с\^/"» с\^/-» с\^/-» с\^/» *ч^/» «^л

Г)^ V V С)Р V

^О-ВОСДЈЈ^

ИСТПЧНИК

Излази двапут у мјесецу. — Цијена 3 Фор. годишње.

Бр. 24.

Сарајево, 15. Децембра 1889.

ШЦ лист за црквено-просвјетне потребе српско:|| прав. свештенства у Босни и Херцеговини.

&

Год. III.

Ријеч I Благочестпви Хригаћани! Један од најзнаменитијих дана у повјесници свјетској, један од најрадоснијих иразника за све Хришћане, јесте данашњи дан — дан рођења нашег Спаситеља. Празнујући овај дан, Хришћани се данас у братској љубави „мирбоже" и са радосним ријечима поздрављају: „Христос се роди!" и „Ваистину роди!" Данас се из хиља.дама хиљада грла источноиравославног народа ори умилна и весела пјесма у црквама и домовима: „Слава на висини Богу ина земди мир, међу људима добра воља"; данас се пјева по цијелом православљу она иста пјесма. којом су некада небесни Анђели овај дан људима — први запјевавши — објавили славно рођење Христа Спаситеља нашег. Свечан је овај дан, пун је миља за сваког Хришћанина, а особито за нас Србе, јер је скопчан са лијепим и знача.јним религиозним и народним обичајима. Овај је дан мира и љубави, јер је у њему сам свембгући Творац — Бог, испунио своје обећање човјечанству дано и то на начин чудесан и боисанствен. На овај дан сишао је син Божији са неба на земљу, да нас спасе и избави од праотече-

1, Божић. скога грјеха; дошао је и родио се од Богом благословене дјеве Марије, да нас измири са Оцем Својим — са створитељем свијета. * * Преблаги Бог створивши првог човјека, смјестио га је у блаженом земаљском рају, гдје је имао срећно живљети и спремити се за срећнији живот у вјечности. Мудро и послушно Богу. живећи у времену, човјек би без муке дошао у блажену вјечност. Но први људи а са њима и њихови потомци злоуиотребише своју слободу, преступпше Божију заповјед, удалнше се од своје цијељи, заборавише своје опредјелење, и почеше све дубље и дубље тонути у мору грјехова. Страсти обладаше људска срца а празновјерство и незнабоштво бјеше се умножило, у коме огрезну и окори готов цијело човјечанство, и као навалице све више и више поче се удаљавати од Бога Творца и правог добротвора свога. Укратко, рећи, по слову аспостолову: „ Ега согрФшиша и лишени с8тк сллвм Еожја". Али свемилостиви Бог правдом Својом осуђујући грјешног човјека, и видећи људе под тешким бременом гњева и гријеха, не хтједе да се љубав Његова окрене од рода људског, те зато је често пута преко избранпка својих (пророка) поткрепљавао надежду у човјечанству, особито у